Kada govorimo o deci žrtvama nasilja, često zaboravljamo da se to nasilje ne dešava samo iza zatvorenih vrata, već i kasnije kada ta deca izađu iz kuće. Grašić je u FoNetovom serijalu razgovora „Stigma“ naglasila da su deca suočena sa raznim osudama zbog traume koju nose. Često ih obeležavamo kao decu iz problematične porodice, misleći da su postala agresivna ili povučena, čime im onemogućavamo oporavak.
Povodom Međunarodnog dana dece žrtava nasilja, ona je istakla problem zanemarivanja dece koja su doživela porodično nasilje. Ćutimo, jer se to često posmatra kao privatni problem. Zaboravljamo da i tišina ima svoje posledice, naglasila je Grašić.
Ona je navela primer devojčice koja je boravila u Sigurnoj kući i bila tiha zbog nasilja koje je trpela od oca. U školi su ostali neprimećeni njeni mnogi talenti, poput crtanja i poznavanja više jezika. Niko nije zastao da se zapita kakva je situacija kod nje kod kuće, jer su je unapred obeležili kao nekoga iz problematične porodice.
Kako je napomenula, u školama se deci žrtvama nasilja ne posvećuje dovoljno pažnje, pa se ona često sklanjaju u stranu. Ne razgovara se sa njima i ne ostavlja dovoljno prostora da se otvore o svojim problemima. Grašić je ukazala na to da su deca u strahu i da ih je sramota da pričaju i druže se zbog situacije kod kuće.
Takva deca ne misle da su jednaka svojim vršnjacima i smatraju da manje vrede. Kao pozitivan primer, Grašić navodi Portugal, gde su škole uvele obavezne časove mentalnog zdravlja. Uverena je da bi sličan pristup mogao da se primeni i u Srbiji.
Prema njenom mišljenju, problem nije samo u školama, već i u institucijama koje često ne pomažu deci koja su preživela nasilje. Naprotiv, institucije i pravosuđe često ispituju decu više nego što je potrebno, bez odgovarajuće psihološke podrške. Tako se deca sprečavaju da lakše izađu iz začaranog kruga nasilja, jer se konstantno podsećaju na nemile događaje.
