Praznik rada obeležava se 1. maja, na dan kada su radnici u Čikagu 1886. štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme. Trećeg maja došlo je do sukoba radnika koji su bili članovi sindikata i štrajkbrehera.
U sukobe se umešala policija, a četiri pripadnika sindikata je ubijeno.Narednog dana na Trgu Hejmarket anarhisti su organizivali demonstracije. Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je tada bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca. Osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena.
Na prvom kongresu Druge internacionale 1889. odlučeno je da se naredne godine održi velika manifestacija kojom će se proslaviti 1. maj u znak sećanja na aferu „Hejmarket“ u Čikagu, ali i kao vid borbe za radnička prava.Drugi kongres Radničke internacionale je odlučio da se od 1890. godine, 1. maja širom sveta održavaju masovne manifestacije, demonstracije i štrajkovi, kao jedan od vidova klasne borbe, što je do kraja 19. i početkom 20. veka dobilo masovne razmere.
U mnogim evropskim zemljama i američkim gradovima 1890. godine radnici su izašli na ulice tražeći, kao i u Čikagu, osmočasovno radno vreme. U Nemačkoj je došlo i do nereda kada se u proteste umešala policija, a u mnogim gradovima demonstracije su održane uprkos pretnjama vlasti da će policija rasterati učesnike.Obeležavanje Praznika rada u Srbiji prešlo je dug put – od zabrane održavanja kojoj su prkosili radnici protestnim šetnjama, bojkotom rada i zborovima, preko prvomajskih uranaka do obaveze koju je uveo Josip Broz Tito 1945. godine. Slavljenje tog praznika predstavljalo je borbu ne samo za radnička, već i za politička prava i slobode.
U Službenom listu Demokratske Federativne Jugoslavije 24. aprila 1945. godine objavljena je Uredba o proglašenju Prvog maja državnim praznikom koju je potpisao Josip Broz Tito:„Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana neće se raditi. Prvog maja sve radnje moraju biti zatvorene.“
Obeležavanje praznika u Srbiji je počelo ranije – 1893. godine. Tada su se u osam časova radnici okupili u „Radničkoj kasini“ u Makedonskoj ulici, noseći crvene trake na kojima je pisalo „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“Iz godine u godinu pokret je rastao, na proslavama se pojavljivalo sve više ljudi, a među predstavnicima socijalističkog pokreta, između ostalih, bili su Vasa Pelagić i Dimitrije Tucović. Početak 20. veka je obeležila zabrana kretanja povorki u određenim delovima grada, dok je crvena boja postala simbol pokreta.
Do kraja tridesetih i četrdesetih godina organizuju se obustave rada, demonstracije i stalno se ističu zahtevi da se zemlja pripremi za otpor protiv fašističke agresije. I tokom okupacije 1941, na poziv Komunističke partije Jugoslavije održane su demonstracije.Tek posle Drugog svetskog rata Praznik rada je ozvaničen i prešao kompletan put od zabrane do obaveze. U Srbiji i regionu vremenom je postao običaj da se tog dana u zoru izlazi na prvomajski uranak.
