Zimske igre u Sarajevu otvorene su pre 40 godina. Grad je bio jedno, osim ugostitelja koji je nasankao Kirka Daglasa pa jedva izvukao živu glavu. Olimpijske igre su bile bitne za Jugoslaviju koja se potom krvavo raspala.
Kako prenosi Dojče vele , te srede, 8. februara 1984. godine, u Sarajevu je vladala praznična atmosfera uprkos oblacima koji su se nadvili nad gradom. Mesecima su se ljudi pripremali za ovaj dan, svuda se gradilo, uređivalo, čistilo.
I sada je došao taj trenutak: šezdeset hiljada gledalaca na stadionu Koševo, i milioni pred televizorima širom zemlje, s ponosom su pratili ceremoniju otvaranja 14. Zimskih olimpijskih igara. U Sarajevo su u bile uprte oči celog sveta.
Euforija se osećala na svakom koraku. I danas, četiri decenije kasnije, oni koji su tada bili u gradu se sećaju posebne atmosfere.
„Mislim da je Sarajevo te godine bilo centar sveta. Svi smo bili veseli, razdragani, bilo je prelepo. Videti ceo svet u Sarajevu je jedan od doživljaja koje pamtim kao lep događaj u svom životu iz tog vremena“, priseća se jedna Sarajka.
„Svi smo osetili veliko olakšanje kad su igre otvorene“, kaže Zdravko Lipovac, i sam iz Sarajeva, koji je tada kao radijski reporter prenosio takmičenja u bobu i sankanju.
„Danima pred početak Igara bili smo veoma zabrinuti jer nije bilo snega. U ovo doba godine u Sarajevu i na okolnim planinama uvek ima snega, ali te godine – ništa. A onda je noć pre početka takmičenja počelo padati, palo ga je metar. To je bilo idealno“, priseća se on.
Sledećeg jutra postalo je jasno i šta igre znače za stanovnike grada i koliko su se poistovetili s njima. Odmah rano su ljudi izašli iz kuća i čistili ulice i trotoare od snega. Sve je trebalo da bude lepo i uredno za goste iz sveta, svi bi trebalo da se osećaju dobrodošlo.
Gostoprimstvo je u Sarajlijama oduvek bilo važno, a pogotovo sada kada je „svet bio u gostima“.
Nekoliko dana kasnije to je na svojoj koži iskusio i jedan vlasnik restorana sa Baščaršije, priča Lipovac. Iz nekog razloga je tokom Igara u gradu bio i poznati holivudski glumac Kirk Daglas.
Nakon večere u jednom restoranu ga je vlasnik prevario dodavši na račun jednu nulu. No, priča o tome se brzo proširila i raja je vlasnika restorana „htela prebiti“. Jedva se izvukao. A restoran mu je zatvoren.
Prevariti gosta – to nikako nije bilo dopušteno, ništa nije smelo narušiti „sarajevsku zimsku bajku“.
A za gostoprimstvo su se svi osećali nadležnim. Mnogi su pokušali da nauče nešto engleskog, kako bi se barem malo sporazumeli sa strancima koji do tada nisu bili česti gosti u gradu.
Prodavci, konobari koji su došli na ZOI iz cele zemlje kao ispomoć, taksisti – svi su išli na brze kurseve engleskog. Osamsto vozača taksija je tih nedelja sedelo u klupama. Koliko su naučili nije poznato, ali su svi barem znali reći: „No problem“. Tih dana u Sarajevu ništa nije bilo problem.
Ove Zimske olimpijske igre bile su važne i za celu Jugoslaviju. Bilo je to četiri godine nakon Tita, i tri godine nakon prvih velikih studentskih demonstracija na Kosovu na kojima su Albanci tražili republiku.
Titovi naslednici želeli su pokazati jedinstvo zemlje i sposobnost da „nastave Titovim putem“.
No, ZOI u Sarajevu imale su važnu međunarodnu dimenziju. Četiri godine ranije, SAD i većina zapadnih zemalja bojkotovali su Letnje olimpijske igre u Moskvi zbog sovjetske invazije na Avganistan, nakon čega su Sovjetski Savez i zemlje istočnog bloka najavile da neće učestvovati na letnjoj Olimpijadi 1984. u Los Anđelesu.
U to vreme je nesvrstana Jugoslavija bila jedino mesto susreta Zapada i Istoka u sportskim nadmetanjima. I tako je Sarajevo dvanaest dana bilo, sasvim u skladu s olimpijskim načelom, mesto sportskog nadmetanja, međunarodnih susreta i veselja.
A kad je Slovenac Jure Franko osvojio srebrnu medalju u veleslalomu, jedinu za Jugoslaviju, oduševljenju nije bilo kraja. „Bio sam lično na platou Skenderije kada je napravljen veliki doček za Franka. To su događaji koji ostaju u trajnom sećanju“, priseća se jedan Sarajlija koji je tada bio tek dečak.
Osam godina kasnije tome više nije bilo ni traga. U Jugoslaviji se vodio brutalni rat, nacionalisti su na različitim stranama razarali i komadali zemlju, a vojska bosanskih Srba opkolila je Sarajevo.
S planina, gde su za Zimske igre izgrađeni brojni sportski objekti i hoteli, granatirali su grad u dolini. „Nažalost, sve je uništeno. Na Trebeviću su uništili stazu za bob koja je bila najskuplji sportski objekat. I velika sportska dvorana Zetra u gradu, koja je izgrađena posebno za takmičenja u hokeju i umetničkom klizanju, pogođena je i izgorela“, priseća se sportski novinar Lipovac.
Sarajevo je najviše granatirano s Trebevića, „odande su imali grad kao na dlanu“, kaže. Njegov stan, koji se nalazio u nekadašnjem Olimpijskom naselju za novinare na Dobrinji, takođe je pogođen granatom.
Nakon rata su Sarajevo i cela Bosna i Hercegovina najpre imali druge prioritete od obnove uništene olimpijske infrastrukture.
No, s vremenom su se ljudi ponovo setili da u okolini Sarajeva postoje odlični uslovi za zimske sportove, popravljena je žičara za Trebević, otvorene su skijaške staze i neke žičare, izgrađeni su hoteli, a tu je čak i jedno sankalište. Uz međunarodnu finansijsku pomoć obnovljena je i dvorana Zetra.
Danas, četiri decenije nakon Zimskih olimpijskih igara, ljudi u ekonomski slaboj i politički podeljenoj Bosni i Hercegovini s nostalgijom sećaju se tih dana kada je ceo grad stajao zajedno, čistio sneg i radosno dočekivao geste iz celog sveta.
Mnogi kažu da su to bili poslednji srećni dani u Jugoslaviji. A same igre nikada nisu zaboravljene: ondašnja maskota Vučko ostala je povezana s vizuelnim identitetom grada u kojem i danas postoji Olimpijska ulica.
