U autoritarnom političkom sistemu ništa ne zavisi ni od Skupštine ni od opozicije u njoj. Jedina korist je u tome što će opozicija imati tribinu s koje jedino može da dopre do građana, pod uslovom da imaju želju, koja se graniči s mazohizmom, da gledaju televizijske prenose orlićijanskih prizora, rekao je za Novu.rs sociolog Jovo Bakić.
Bakić kaže da „u autoritarnom režimu postoji samo imitacija institucija, pa je sasvim nevažno ko je za njihov rad formalno odgovoran“.
„Tu je važna isključivo uloga autoritarnog vođe i njegovog najbližeg porodičnog i kriminalnog okruženja. Naposletku, da li je išta u ovoj zemlji zavisilo od (premijerke i nove mandatarke) Ane Brnabić, osim što je samom svojom pojavom nekog zasmejavala a nekog ljutila, te da li iko može zamisliti da nešto zavisi od novog predsednika vlade, bila to ona ili sadašnji zloglasni (njegova zloglasnost samo je odjek onog s Andrićevog venca u Beogradu) gradonačelnik Novoga Sada“, pita Bakić.
Na pitanje ko je kriv za tenzije u regionu koje su u poslednje vreme ojačale, Bakić navodi da „kako je izbio rat u Ukrajini, tako je manevarski prostor vlasti u Srbiji sužen, jer sve je teže igrati na više karata“.
„Zahtevi velikih sila sve više ograničavaju ono malo suvereniteta što imamo. Utoliko je u interesu srbijanskog režima da muti vodu. No, mora se naglasiti da upravo u ovakvoj situaciji Aljbin Kurti vidi svoju šansu da pokuša da izbegne one obaveze (prevashodno obrazovanje Zajednice srpskih opština) koje su njegovi prethodnici preuzeli. Takođe, hrvatska vlada vidi sada priliku da dodatno uslovljava Srbiju oko ulaska u EU, pa iako je jasno da Srbija u dogledno vreme nikako u EU ni ne može ući, osim ako se nešto drastično ne promeni, a to nije u izgledu“.
A na to da li taj nacionalizam koji regionalni lideri podgrevaju svaki put kad im je potrebno da prikupe neki politički poen može da nas odvede u neki ozbiljniji sukob, on smatra da „nije realno da dođe do sukoba“, osim ako ne dođe do Trećeg svetskog rata.
Zbog čega lideri sa Balkana ne razmišljaju o posledicama svoje retorike, Bakić kaže da su navikli da ih birači ne kažnjavaju na izborima.
„Naprotiv, u zemljama naslednicama Jugoslavije nacionalizam je smokvin list za nesmetanu pljačku naroda već tri decenije, ali većina građana i građanki toga očevidno nije svesna. Klasični primeri su Milo Đukanović, koji je čak menjao nacionalizme koje je raspirivao s pozicija vlasti, Milorad Dodik, koji u opoziciji kritikovao nacionalizam, dok ga na vlasti raspiruje, te Aleksandar Vučić, koji je prvo zastupao ekstremno-desničarsku ideologiju, a sada je sve upakovao u jeftino crveno-plavo-belo pakovanje banalnog nacionalizma“, ocenjuje Bakić.
