Farmaceutska industrija se suočila sa izazovom Covid-19. Ali uglavnom nije uspeo da se pozabavi pretnjom koju predstavlja otpornost na antibiotike, koja takođe ubija milione. Pionirski mehanizam plaćanja u stilu pretplate, koji je Ujedinjeno Kraljevstvo objavila prošle nedelje, mogao bi da pruži nove podsticaje za programere, dok bi istovremeno sprečio prekomernu upotrebu.
Prema ugovoru, NHS u Engleskoj će plaćati 10 miliona funti godišnje Pfizeru za kombinovani antibiotik Zavicefta. Istu fiksnu naknadu platiće japanskom Shionogiju za Cefiderocol, inovativni antibiotik koji – u stilu trojanskog konja – koristi sopstveni sistem za upijanje gvožđa bakterije da uđe u ćelije.
Takva originalnost je retka. U 2020. farmaceutske kompanije su testirale samo 41 novi antimikrobni lek u poređenju sa oko 1.800 imunoonkoloških lekova. Iako su antibiotici podstakli rast Big Pharma prošlog veka, industrija se od tada povukla. Mnogi mali inovatori su propali.
Profitiranje od lekova koje koristi mali broj pacijenata sa infekcijama rezistentnim na lekove za kratko vreme je teško. Troškovi istraživanja, razvoja i komercijalizacije stvaranja novog antibiotika su više od milijardu dolara. Prema konsultantima BCG-a, kumulativni prihodi tokom 10 godina verovatno će biti manji od polovine. Nakon što se uzmu u obzir faktori kao što su 10-12 procenata investicionih prepreka i doprinos troškovima neuspešnih kandidata za lek, izračunava se da bi minimalni podsticaj po antibiotiku trebao biti najmanje 2 milijarde dolara.
U tom svetlu pogledajte ponudu od 10 miliona funti iz UK. Sam po sebi, iznos teško da menja igru. Samo održavanje Shionogijevog pogona za proizvodnju antibiotika zahtevaće oko 100 miliona dolara prihoda godišnje. Ali ako su druge zemlje G20 ubacile iznose koji su proporcionalni njihovom BDP-u, ta cifra iznosi 3 milijarde funti tokom 10 godina.
To pretpostavlja da se zemlje mogu dogovoriti o tome šta predstavlja pravičan udeo, kao i najbolji mehanizam podsticaja. Iako model pretplate ima važne prednosti, druge opcije o kojima se raspravlja uključuju jednokratna plaćanja, garancije minimalne cene i „prenosivi vaučeri ekskluzivnosti“, koji nagrađuju programere antibiotika proširenjem patenta na druge lekove.
Međunarodna saradnja je očajnički potrebna za rešavanje ovog tržišnog neuspeha. Male su šanse za prevazilaženje rezistencije na antibiotike osim ako se Big Pharma ne podstakne da prevaziđe sopstvenu otpornost na istraživanje antibiotika.
