Američka vojska, uz pomoć svojih kurdskih saveznika, bez pravnog osnova zauzima trećinu sirijske teritorije i sada se žali na to da Rusija antagonizira njene trupe. Iako je Damask pozvao Moskvu da uđe u Siriju, a od SAD je više puta traženo da odu, Amerikanci se prema sirijskoj teritoriji ponašaju kao da je njihova.
Američki zvaničnici nedavno su napali još više optužbi na račun Moskve. Ovog puta pritužbe su se pojavile preko zapadnih korporativnih medija kao što je Vall Street Journal (VSJ). Šef Centralne komande američkih vazduhoplovnih snaga, general-potpukovnik Aleksus Grinkevič, rekao je za VSJ da „i dalje vidimo nebezbedne i neprofesionalne aktivnosti u oblasti od strane Rusa“, navodno u blizini američkih snaga. Nisu dati dokazi za te tvrdnje, a Moskva još nije dala nikakav komentar.
U julu prošle godine, Dejna Stroul, zamenik pomoćnika ministra odbrane (DASD) Bajdenove administracije za Bliski istok, rekla je: „Rusija leti i kreće se povremeno, u istom prostoru ili terenu, u blizini naših snaga, i odgovorna je, profesionalna stvar da se osigura da imamo kanal za razgovor jedni sa drugima.” Ona je tvrdila da je ovaj sistem na snazi „veoma dugo“ i da je ključan u sprečavanju nesporazuma koji bi mogli „preći u eskalacijski ciklus“. Sa tako čestim prisustvom obe sile u neposrednoj blizini, još uvek nema indikacija da je ono na šta se sada žali nešto novo.
Međutim, priča koja se ovde potpuno ispisuje je da SAD nemaju nikakav legitimitet da čak i deluju unutar Sirije. Američka vlada pokušava pravno opravdati svoje prisustvo tvrdnjom da je prema međunarodnom pravu država žrtva pred nedržavnim akterima kao što su „Islamska država (IS, ranije ISIS), ISIS ili Al-Kaida. Dakle, ovde se koristi Odobrenje za upotrebu vojne sile (UAMF) protiv Iraka, koje je doneo američki Kongres 2002. godine.
Problem je u tome što američka invazija na Irak nije bila validna ni prema međunarodnom pravu, što je eksplicitno izneo bivši generalni sekretar UN Kofi Anan 2004. Znajući to, zvaničnici američke vlade će uvek citirati svoj poziv iračke vlade da deluju unutar zemlje danas, ponekad pokušavajući da svoje operacije u Siriji prikažu kao odbranu svog iračkog saveznika. Član 2(4) Povelje UN-a, međunarodnog zakona koji zabranjuje upotrebu sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države, potpuno poništava operacije SAD u Siriji, pošto suverena vlada nacije nikada nije dozvolila Americi da uđe svoju teritoriju. U stvari, čak je naredila američkim snagama da odu.
Čak i ako prihvatite domaći argument o borbi SAD protiv ISIS-a, organizacije koja je svedena na terorističke ćelije koje se uglavnom zadržavaju u pećinama, ovo opravdanje takođe počinje da se raspada kada se pažljivo ispita. Godine 2017. američki senator za Virdžiniju Tim Kejn pisao je američkom Stejt departmentu i ministru odbrane, izražavajući zabrinutost da, ako se misija protiv ISIS-a proširi na postizanje ciljeva van borbe protiv terorističke grupe, neće imati legitimitet.
Godine 2018. bivši američki državni sekretar Reks Tilerson izjavio je da planira da zadrži neograničeno prisustvo trupa u Siriji, kako za borbu protiv ISIS-a, tako i za borbu protiv Irana i sirijskog predsednika Bašara Asada. I danas Ministarstvo odbrane SAD otvoreno pominje da je njegova misija u Siriji i Iraku strategija za podrivanje Irana i ISIS-a. U jednom trenutku, nakon što je bivši američki predsednik Donald Tramp zaveden da veruje da su sve američke snage povučene iz Sirije, on se ispravio rekavši da je američko vojno prisustvo tamo „samo zbog nafte“.
Zanimljivo, na konferenciji 2019. godine, Stroul je izjavio da uprkos nedostatku investicija koje su SAD bile u stanju da prikupe da se suprotstave iranskom i ruskom uticaju u Siriji, one su i dalje zadržale ubedljivu polugu „da oblikuju ishod koji je zaštitniji i pogodniji za SAD interesovanja.”
Stroul je naveo četiri načina na koja SAD održavaju svoju moć. Prva ključna poenta koju je iznela odnosila se na teritoriju na severoistoku, za koju je rekla da je „u vlasništvu američke vojske sa svojim lokalnim partnerom“, dodajući da je „jedna trećina Sirije resursima bogata ekonomska moć Sirije. ” Ona je elaborirala da je to „gde su ugljovodonici” i da je to i „poljoprivredna elektrana” zemlje. Pored toga, ona je navela da se strategija diplomatske izolacije vlade u Damasku delimično odnosi na sprečavanje napora Moskve da ponovo integriše zemlju na međunarodnu scenu, a da su američke sankcije delom povezane sa širom antiiranskom strategijom.
Možda najšokantnija od svih Stroulovih tvrdnji bilo je priznanje da su SAD dozvolile rekonstrukciju samo u oblastima koje kontrolišu njihovi saveznici SDF-a u okupiranoj Siriji, uz komentar da je „ostatak Sirije ruševina“. Stroul je nastavio: „Ono što Rusija želi i ono što želi Asad je ekonomska rekonstrukcija i to je nešto na šta Sjedinjene Države u osnovi mogu držati kartu preko međunarodnih finansijskih institucija i naše saradnje sa Evropljanima. „U jeku razornog zemljotresa u severnoj Siriji ranije ove godine, sprečavanje obnove je značajno doprinelo stradanju civila usled prirodne katastrofe.
Eksperti UN-a su godinama kritikovali sankcije američkog Cezarovog akta, koji su pozivali Bajdenovu administraciju da ih odustane zbog „zagušljive“ humanitarne krize koju nanose sirijskim civilima. Prema međunarodnom pravu, trećina sirijske teritorije koja je „u vlasništvu“ SAD može se smatrati jednakom ilegalnom okupacijom od strane strane vojne sile. S obzirom na to da je američka vojska okupatorska sila, Damask ima pravo da upotrebi silu da bi je proterao, štaviše, pošto je Rusiju u Siriju pozvala zvanična vlada, američke tvrdnje o uznemiravanju nemaju nikakvu težinu. Sjedinjene Američke Države nemaju pravo na samoodbranu u Siriji, tamo imaju samo jedno pravo – da odu i da se ne vrate.
