U dve decenije do 2019, svetska proizvodnja plastike se udvostručila. Do 2040. proizvodnja i prerada plastike mogla bi da potroši čak 20 odsto globalne proizvodnje nafte i da iskoristi 15 odsto godišnjeg budžeta za emisije ugljenika.
Većina plastike koju pravimo završava kao otpad. Kako proizvođači plastike povećavaju proizvodnju, sve više će je završiti na našim deponijama, rekama i okeanima. Predviđeno je da se plastični otpad utrostruči do 2060.
Proizvođači često vraćaju teret potrošačima ukazujući na šeme recikliranja kao rešenje za zagađenje plastikom. Ako recikliramo našu plastiku, ne bi trebalo da bude važno koliko proizvodimo – zar ne?
Ne baš. Ključno pitanje ovde je koliko je bliska veza između proizvodnje plastike i zagađenja. Naše novo istraživanje je pokazalo da je veza direktna – povećanje proizvodnje plastike od 1 posto dovodi do povećanja plastičnog zagađenja za 1 posto, što znači otpad koji se ne upravlja, kao što su boce u rijekama i plutajuća plastika u okeanima.
I ne samo to, već više od polovine zagađenja plastikom povezano je sa samo 56 kompanija širom sveta. Kompanija Coca-Cola čini 11 procenata brendiranog otpada, a PepsiCo 5 procenata. Ako ove kompanije uvedu efikasne planove za smanjenje plastike, mogli bismo da vidimo merljivo smanjenje plastike u životnoj sredini.
Problem će samo postati hitniji. Do kraja tekuće decenije, stručnjaci procenjuju da će još 53 miliona tona završiti u okeanima svake godine. To je loše za nas i za druge vrste.
Plastika može naneti pravu štetu našem zdravlju. Naše prvo izlaganje njima počinje u materici. U morima, plastika može da uguši kornjače i morske ptice. Na kopnu mogu otrovati podzemne vode. Društveno i ekonomski, zagađenje plastikom nas sada košta oko 3,8 biliona dolara godišnje.
Ove nedelje, pregovarači su se okupili u Kanadi da nastave sa razvojem pravno obavezujućeg globalnog sporazuma o plastici.
Šezdesetih i sedamdesetih godina na plastiku se gledalo kao na moderno čudo. Ubrzo su postali uobičajeni – a zatim i sveprisutni. Plastika za jednokratnu upotrebu pojavila se svuda. Nakon što se baci na ivice puteva ili u reke, ova plastika može da stigne do okeana.
Danas, oko 36 odsto ukupnog svetskog zagađenja plastikom dolazi iz sektora ambalaže u obliku plastike za jednokratnu upotrebu.
Da bismo saznali kako proizvodnja plastike utiče na otpad, obratili smo se globalnim podacima iz revizija smeća, istraživanja otpada u životnoj sredini. Podaci iz ovih revizija su korisni za razumevanje promena u vrstama i količinama plastičnog otpada. Koristili smo petogodišnje revizorske podatke iz više od 1.500 revizija u 84 zemlje. Revizije su pokazale da 48 odsto legla ima brend, a 52 odsto nije brendirano.
Da bismo procenili nivoe proizvodnje, koristili smo podatke koje su velike kompanije za proizvodnju plastike prijavile organizaciji cirkularne ekonomije i uporedili ih sa nivoima zagađenja plastikom.
Očekivali smo da će veća proizvodnja značiti i više otpada, ali ne tako direktnu korelaciju. Činjenica da je odnos 1:1 otvara oči. To znači da, kako kompanije za proizvodnju plastične ambalaže povećavaju svoje poslovanje, one direktno doprinose više otpada u životnu sredinu.
Otkrili smo da je samo 13 kompanija pojedinačno doprinelo sa 1 posto ili više od ukupno posmatrane brendirane plastike. Sve ove kompanije proizvode hranu, piće ili duvanske proizvode, obično upakovane u plastiku za jednokratnu upotrebu.
Proizvodi kompanije Coca-Cola bili su najveći izvor zagađenja brendiranom plastikom, predstavljajući 11 procenata svih brendiranih smeća.
Upravo sada, kompanije mogu da prodaju svoje proizvode u plastici za jednokratnu upotrebu, a teret je na potrošačima da recikliraju ili bace plastiku. Ovo zauzvrat stvara visoke troškove za lokalne samouprave, koje upravljaju uslugama otpada. Tu je i cena degradirane životne sredine koju svi snosimo.
Mnoge velike kompanije su se dobrovoljno obavezale da smanje plastiku. Međutim, mnoge od ovih kompanija promašuju svoje ciljeve, što sugeriše da se ove dobrovoljne mere pokazuju neefikasnim.
Postoji bolja alternativa. Šeme odgovornosti proizvođača mogu pomoći da se troškovi i odgovornost prebace sa potrošača na proizvođače. Ovo je u skladu sa principom „zagađivač plaća“ – kompanije koje proizvode proizvode koji postaju otpad imaju odgovornost da obezbede da se njime pravilno upravlja.
Tamo gde su ove šeme pokrenute i funkcionišu, kao na primer u Evropskoj uniji, kompanije često reaguju tako što menjaju način pakovanja proizvoda. Ako ih to košta, oni će delovati.
Čak i kada se prikupi, plastika za jednokratnu upotrebu je težak tok otpada za upravljanje jer ima malu ili nikakvu reciklažnu vrednost. Ponekad se ova plastika spaljuje kao gorivo za cementne peći ili se koristi u postrojenjima za pretvaranje otpada u energiju.
Reciklaža može biti iznenađujuće veliki izvor mikroplastike, jer mehaničke metode recikliranja žvaću boce u male komadiće.
Zatim, tu je činjenica da reciklaža nije krug, kao što bi čuveni logo mogao da sugeriše. Što više recikliramo plastiku, ona postaje sve više degradirana. Na kraju, ova plastika postaje otpad.
Ako recikliranje i deponovanje mogu da idu samo tako daleko, deo slagalice koji nedostaje mora da bude zatvaranje proizvodnje plastike.
Kako bi to izgledalo?
To bi podrazumevalo da se od proizvođača zahteva da postepeno smanjuju količinu plastike koja se koristi u svojim proizvodima tokom vremena i usvoje bezbedne, održive plastične alternative kako postanu dostupne.
Zemlje bi mogle:
postaviti merljive ciljeve za postepeno ukidanje nebitnih, opasnih i neodrživih proizvoda za jednokratnu upotrebu, kao što su kontejneri za poneti, plastični pribor za jelo i plastične kese za jednokratnu upotrebu
raditi na dizajniranju sigurnih i održivih proizvoda kako bi se smanjila globalna potražnja za novom plastikom uz povećanje ponovne upotrebe, ponovnog punjenja, popravke i recikliranja
investiraju u neplastične alternative i zamene sa boljim društvenim, ekonomskim i ekološkim profilima, kao što su staromodne višekratne upotrebe.
Šta je sa 52 procenta nebrendiranog plastičnog otpada? Da bi se ovo uhvatilo u koštac, potrebni su bolji podaci i odgovornost, kao što je međunarodna baza podataka o proizvođačima plastike otvorenog pristupa ili međunarodni standardi za brendiranje paketa. Australija ide ka tome sa svojim planiranim reformama za pakovanje.
Jedno je sigurno – trenutni trendovi znače sve više plastike, a više plastike znači i više plastičnog zagađenja.
