Plastična magla se spušta sa neba svakog dana. Ne možete to videti. Ili osetite. Nema miris ni ukus. Ali istraživači misle da ozbiljno potcenjujemo nevidljivi pljusak.
Nove procene tima naučnika sa Univerziteta Okland na Novom Zelandu sugerišu da se u proseku skoro 5000 mikroplastičnih čestica taloži na svaki kvadratni metar urbanih krovova Oklanda svakog dana.
To brisanje prašine dodaje oko 74 metričke tone plastike svake godine, što je ekvivalentno oko tri miliona plastičnih boca.
Ta zastrašujuća količina je mnogo, mnogo plastičnija nego što je nedavno izračunato da se spušta na London, Hamburg ili Pariz. Studija iz 2020. procijenila je da u prosjeku samo 771 mikroplastična čestica padne na komad iste veličine u Londonu.
Ali to ne znači nužno da je London šest puta manje zagađen plastikom u vazduhu od Oklanda. Na kraju krajeva, to je mnogo veći grad i nalazi se u daleko manje udaljenom delu sveta.
Umesto toga, verovatnije je da prethodne procene kvaliteta vazduha, poput onih u Londonu, jednostavno nisu merile najmanju mikroplastiku u cirkulaciji.
Danas ne postoji standardna metodologija ili protokol za identifikaciju mikroplastike, što znači da se svaka studija sprovodi na malo drugačiji način.
Kako naša sposobnost da merimo i najmanju mikroplastiku nastavlja da se poboljšava, stručnjaci primećuju mnogo više prestupnika koji se kriju u vazduhu oko nas nego ikada ranije.
Prvobitna istraživanja na ljudskim plućima sugerišu da mikroplastika čak cirkuliše u našem respiratornom sistemu, iako sa nepoznatim zdravstvenim efektima.
„Budući rad treba da kvantifikuje tačno koliko plastike udišemo“, kaže hemičar Joel Rindelaub sa Univerziteta u Oklandu.
„Postaje sve jasnije da je ovo važan put izlaganja.“
Nalazi sa Novog Zelanda zasnovani su na 9-nedeljnoj studiji dve lokacije u Oklandu – jedne na krovu zgrade univerziteta u gradu i druge na ogradi u predgrađu grada. Mikroplastika u vazduhu uhvaćena je pomoću levka i tegle.
Na svakoj lokaciji, istraživači su izbrojali ostatke osam različitih vrsta plastike u vazduhu. Najplodniji su bili polietilen (PE), koji se koristi u vrećama za namirnice i bocama za ceđenje, polikarbonat (PC), koji se koristi u zaštitnoj opremi i medicinskim uređajima, i poli(etilen tereftalat) (PET), koji se koristi za pakovanje hrane i pića.
Kada su vetrovi sa obale duvali posebno jaki, mikroplastika uhvaćena u gradu je imala tendenciju povećanja broja. Rezultati sugerišu da je u određenoj meri plastika u vazduhu koja pluta oko Oklanda podignuta od vetra i talasa sa obale.
„Proizvodnja mikroplastike u vazduhu od talasa koji se razbijaju mogla bi biti ključni deo globalnog transporta mikroplastike“, kaže Rindelaub.
„I to bi moglo pomoći da se objasni kako neka mikroplastika ulazi u atmosferu i prenosi se na udaljena mesta, kao što je ovde na Novom Zelandu.“
Ovo bi mogao biti još jedan potencijalni razlog zašto se čini da je plastike u vazduhu manji u Nemačkoj i Engleskoj. Ali čak i u unutrašnjosti, lebdeći mikrozagađivači i dalje predstavljaju veliki problem.
U 2019. godini, mala pilot studija u Evropi pronašla je mikroplastiku u udaljenim planinama Pirineja, koja je verovatno tamo izneta iz nekoliko malih gradova u blizini.
Naučnici su 2021. godine upozorili da je mikroplastika u vazduhu sada toliko sveprisutna u atmosferi da možda već utiče na klimu na Zemlji. U budućnosti, ako koncentracije nastave da rastu, čestice bi mogle da pogoršaju efekat staklene bašte apsorbujući i rasipajući svetlost i toplotu.
U studiji u Oklandu, istraživači su otkrili da je njihova urbana lokacija zarobila veći broj mikroplastike nego njihova stambena lokacija u svakoj sedmici.
Velika većina čestica uhvaćenih tokom eksperimenta bila je veličine između 10 i 50 mikrometara. Većina njih su bili plastični fragmenti, a samo 3 odsto je bilo veće od 100 mikrometara.
Nalazi se malo razlikuju od onoga što je ranije pronađeno u Londonu, gde se činilo da su plastična vlakna, a ne fragmenti, najveći izvor zagađenja. Nepodudarnost može biti posledica ažuriranih tehnika uzorkovanja ili različitih vrsta zagađenja u različitim delovima sveta.
Istraživanje iz 2019. sprovedeno u Hamburgu, na primer, izmereno je samo za mikroplastiku veću od 63 mikrometra. Broj čestica u vazduhu iz ovog grada takođe je bio 18 puta manji nego što je nedavno pronađeno u Oklandu.
Niko još ne zna da li mikroplastika koja se prenosi vazduhom utiče na zdravlje ljudi, ali što je manji fragment ili vlakno, veća je verovatnoća da će preći u naše ćelije kada ga udišemo.
Ako plastično zagađenje koje pada sa neba zaista ima toksične efekte, to je previše podmuklo da bi naučnici još uvek mogli da kažu.
