Nobelova nagrada za ekonomiju 2024. dodeljena je trojici američkih ekonomista koji su ispitivali prednosti demokratije i vladavine prava i zašto su one jake u nekim zemljama, a ne u drugim.
Daron Acemoglu je tursko-američki ekonomista na Tehnološkom institutu u Masačusetsu, Sajmon Džonson je britanski ekonomista na Masačusetskom tehnološkom institutu, a Džejms Robinson je britansko-američki ekonomista na Univerzitetu u Čikagu.
Navod dodeljuje nagradu „za studije o tome kako se institucije formiraju i utiču na prosperitet“, što je čini nagradom za istraživanje politike i sociologije koliko i ekonomije.
U vreme kada se čini da demokratija gubi podršku, Nobelov komitet je nagradio rad koji pokazuje da, u proseku, demokratske zemlje u kojima vlada vladavina prava imaju bogatije građane.
Komitet kaže da je 20 odsto najbogatijih zemalja sveta sada oko 30 puta bogatije od 20 odsto najsiromašnijih. Štaviše, jaz u prihodima je uporan; iako su najsiromašnije zemlje postale bogatije, one ne sustižu najprosperitetnije.
Acemoglu, Džonson i Robinson su ovu razliku povezivali sa razlikama u institucijama, a smatraju da ona proizilazi iz razlika u ponašanju evropskih kolonizatora u različitim delovima sveta pre više vekova.
Što je starosedelačko stanovništvo gušće, to se veći otpor mogao očekivati i što se manje evropskih doseljenika tamo doseljavalo. S druge strane, veliko autohtono stanovništvo — jednom poraženo — nudilo je unosne mogućnosti za jeftinu radnu snagu.
To je značilo da su se institucije fokusirale na korist male elite na račun šire populacije. Nije bilo izbora i ograničenih političkih prava.
U mestima koja su bila ređe naseljena i koja su pružala manji otpor, naselilo se više kolonizatora i uspostavilo inkluzivne institucije koje su podsticale naporan rad i dovele do zahteva za političkim pravima.
Komitet kaže, paradoksalno, to znači da su delovi kolonizovanog sveta koji su bili najprosperitetniji pre oko 500 godina sada relativno siromašni. Prosperitet je bio veći u Meksiku pod Astecima nego u isto vreme u delu Severne Amerike koji se danas zove Kanada i Sjedinjene Države.
Više nego prethodnih godina, ovogodišnji pobednici su pisali kako za javnost, tako i za struku. Acemoglu i Robinson su verovatno najpoznatiji po svom bestseleru iz 2013. Zašto nacije propadaju: poreklo moći, prosperiteta i siromaštva. (Ima slike i nema jednačina.)
Prošle godine su Acemoglu i Džonson objavili Moć i napredak: Naša hiljadugodišnja borba oko tehnologije i prosperiteta.
U maju ove godine Acemoglu je pisao o veštačkoj inteligenciji, iznoseći kontroverzni stav da bi njeni efekti na produktivnost bili „netrivijalni, ali skromni“, što je drugi način da se kaže „malo“. Njegov uticaj na blagostanje mogao bi biti još manji i malo je verovatno da će smanjiti nejednakost.
Ovogodišnja nagrada čini kohortu nobelovaca malo manje u kojoj dominiraju SAD.
Iako sva trojica trenutno rade na američkim univerzitetima, Acemoglu je iz Turske, a ostali su Britanci. Postoji čak i australijska veza. Robinson je predavao ekonomiju na Univerzitetu u Melburnu između 1992. i 1995. godine.
Osvajanje nagrade menja život iz više razloga od 11 miliona švedskih kruna (oko 1,5 miliona dolara) koje pobednici dele. Kao dobitnici Nobelove nagrade, oni će imati veći profil. Većina će, ali ne svi, više poštovati njihova mišljenja.
Šesnaest bivših pobednika nedavno je izdalo saopštenje o kome se mnogo izveštava rekavši da su „duboko zabrinuti zbog rizika druge Trampove administracije za američku ekonomiju“. Umesto da se pozabavi njihovim argumentima, Trampova kampanja ih je nazvala „bezvrednim dobitnicima Nobelove nagrade koji nisu bili u kontaktu“.
Novi pobednici bi mogli da dobiju isti tretman. Džonson je kritikovao Trampov predlog o podizanju carina. Acemoglu je Trampa nazvao „pretnjom demokratiji“.