Venera je tako primamljivo blizu da bude blizanac Zemlje. Njena veličina, sastav i gustina su toliko slični svojstvima našeg matičnog sveta, ali kada je u pitanju nastanjivost, Venera je potpuna suprotnost.
Umotana u gust, zagušljiv omotač toksičnih, kiselih oblaka, površina Venere je neprijateljska, i to ne samo prema životu.
Zahvaljujući bežećem efektu staklene bašte, u kojem ti oblaci zadržavaju sunčevu toplotu i sprečavaju je da pobegne nazad u svemir, prosečna površinska temperatura Venere je na užasnih 464 stepena Celzijusa. Da ne spominjemo atmosferski pritisak – skoro 100 puta veći od Zemljinog.
Naučnici su se borili da osmisle lender koji bi mogao da preživi ove duboko negostoljubive uslove… ali, verovali ili ne, mi zapravo imamo podatke sa površine Venere. Između 1961. i 1984. sovjetski svemirski program poslao je seriju od 16 sondi Zemljinom susednom susedu.
Program se zvao Venera i bio je, nesumnjivo, trijumf. Bio je to prvi program koji je uspešno ušao u atmosferu druge planete, sa Venerom 3 1966. Godine 1970. Venera 7 je bila prva sonda koja je izvršila meko sletanje na drugu planetu.
Iako nijedna od osam Venera sondi koje su sletele na Veneru nije trajala više od dva sata – najduža je bila Venera 12, koja je trajala 110 minuta pre nego što je podlegla toploti i pritisku – Venera je bila prva misija koja je na Zemlju poslala slike i zvukove sa druga planeta.
Do danas, Venera je jedini program koji je slao slike i zvuk sa površine Venere. Venera 13 i 14 su snimile zvuk, a Venera 9, 10, 13 i 14 napravile su panoramske slike mesta njihovog sletanja.
Podaci koji su pristizali su, po današnjim standardima, možda malo zrnasti, ali to je bilo pre više decenija, a uslovi u kojima su sonde radile bili su veoma stresni. Ispod se mogu videti prve slike Venere 9 i 10, snimljene 1975. godine i Venere 13, 1982. godine.
Možete videti značajnu razliku u kvalitetu slike između dva vremenska okvira, iako su bili razdvojeni samo nekoliko godina.
U novije vreme, drugi su ponovo pregledali podatke stare skoro 50 godina sa poboljšanom tehnologijom obrade slike i tehnikama koje su nam dostupne, što je rezultiralo nekim prilično zanimljivim slikama Venere.
Oni prikazuju vanzemaljski svet zlatne nijanse, koji nekako izgleda zastrašujuće, čak i bez nagoveštaja temperature, pritiska ili otrova koji bi uništio život kakav poznajemo.
Danas 1982. Venera 14 je snimila površinu Venere. Bio bi to, do danas, poslednji put. Dok bi Vegas 1 i 2 isporučili lendere i balone na Veneru 1985. godine, oni ne bi snimili površinu. I od tada više nije bilo lendera. pic.tvitter.com/7rnac0Z7Ki
Ta zlatna nijansa je rezultat filtriranja sunčeve svetlosti kroz venerinske oblake, bojeći površinu. Obrada slike obavljena na Univerzitetu Braun otkriva da stene i prljavština na površini planete imaju tamno sivkastu nijansu.
Smatra se da je to zbog načina na koji se površina formirala: na površini Venere dominiraju vulkanske karakteristike – u stvari, ona može i danas biti vulkanski aktivna – a smatra se da je tamna stena bazaltna.
Zbog načina na koji je Venera slična Zemlji, naučnici žele da saznaju više o njoj. Proučavanje Venere moglo bi nam pomoći da naučimo neke od načina na koje evolucioni putevi planeta mogu da odstupe, da stvorimo okruženje koje je pogodno za život, ili ono koje je veoma loše.
Ovo su informacije koje možemo da koristimo da tražimo život negde drugde u galaksiji Mlečni put i odgovorimo na neka od najosnovnijih pitanja čovečanstva: kako smo došli ovde i zašto?
Iako se naša tehnologija poboljšala od vremena Venere, tek treba da pošaljemo još jednu sondu na Veneru. Nekoliko predstojećih misija svemirskih agencija širom sveta planiraju proučavanje atmosfere planete. Roskosmos je jedina agencija koja trenutno planira da pošalje lender na površinu.
Dakle, za sada smo samo nekako zaglavljeni u Venerinom limbu – buljimo u slike stare decenije, pitajući se koje se tajne kriju u tom čudnom, vanzemaljskom pejzažu.
