Norveška se često smatra sjajnim primerom kako neka zemlja može da učini svoj transport zelenijim ohrabrujući potrošače da kupuju električne automobile. Ali norveški pristup nije za svakoga — i možda ometa napore zemlje da svoja transportna rešenja učini zaista klimatskim.
Norveška je zemlja sa najvećim tržišnim udelom električnih automobila na svetu — 2020. je bila godina u kojoj je prodaja električnih putničkih vozila premašila prodaju svih drugih tipova putničkih vozila. I ovaj trend se nastavlja. Norveški parlament odlučio je da svi novinski automobili koji se prodaju počevši od 2025. treba da budu vozila sa nultom emisijom štetnih gasova.
Imajući u vidu ovu uspešnu priču, u novembru 2022. „preko 40 kreatora politike i stručnjaka za klimu, transport i energetiku iz sve tri baltičke zemlje posetilo je Oslo […] u studijskoj poseti koja se fokusira na razvoj rešenja za održivu mobilnost i infrastrukturu električnog transporta u skladu sa Pariskim sporazumom i Evropskim zelenim dogovorom“.
Zašto su ti baltički političari i stručnjaci došli u Norvešku, i šta mogu naučiti iz norveških odluka i postavljanja prioriteta o održivoj mobilnosti? Jasno je da ako je cilj povećanje prodaje električnih vozila, Norveška je pokazala kako se to može učiniti. Međutim, verujemo da tranzicija mobilnosti koja je zaista zelena zahteva politiku koja ide dalje od zamene automobila sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem električnim automobilima.
Nekoliko politika koje je norveška vlada sprovela pre više od tri decenije je ono što je učinilo prelazak zemlje na električne automobile stvarnošću. To su uglavnom bili finansijski podsticaji poput poreskih olakšica i smanjenja, besplatnog opštinskog parkinga, smanjenih putarina i naknada za trajekte, kao i zahtevi za javne nabavke koji su značili da svi automobili kupljeni počevši od 2022. moraju biti električni. Norvežani su bili podstaknuti da kupuju električne automobile još 1990. godine.
Sada je Norveško udruženje za električna vozila zabrinuto da Norveška neće moći da postigne svoj cilj od 100% „automobila sa nultom emisijom“ do 2025. jer su mnogi finansijski podsticaji smanjeni ili eliminisani.
Međutim, analize pokazuju da su od smanjenja poreza na električne automobile najviše koristili ljudi sa većim primanjima. Dakle, možda promene podsticaja neće imati toliko uticaja na prodaju.
To može biti posebno tačno s obzirom na još jedan trend: Norvežani kupuju sve veće i veće električne automobile. Uprkos ovom trendu, kupovina električnog automobila se i dalje smatra pozitivnim ponašanjem za postizanje klimatskih ciljeva Norveške. U stvari, u norveškom društvu, posedovanje električnog automobila smatra se održivim i nečim na šta treba biti ponosan. Ali po koju cenu?
Čini se da električni automobili pružaju rešenje za problem „automobila“ kao alata za individualnu mobilnost. Ali ovo ignoriše širu sliku.
Na sastanku sa baltičkim kreatorima politike u Oslu, glavni argument zašto postoji toliko entuzijazma za prelazak na električnu mobilnost je to što potrošači dobijaju priliku da biraju svoje omiljene marke i modele automobila – samo sa električnim pogonom.
Norveški cilj ne sprečava ljude da kupuju svoje omiljene automobile – oni samo moraju biti električni. Ali kao što je gore navedeno, Norvežani kupuju veće i teže automobile sa većim dometom. SUV-ovi postaju sve popularniji.
Iako je sigurno tačno da električni automobili imaju „nultu emisiju“ tokom faze upotrebe, oni i dalje zahtevaju mnogo resursa za proizvodnju, uključujući potrebu za materijalima kao što su litijum, nikl, kobalt i bakar za pravljenje baterija — koji se svi moraju eksploatisati. .
U isto vreme, sve više automobila – bilo električnih ili ne – dovodi do povećane gradske gužve. Tokom poslednjih nekoliko godina, kako se povećao udeo električnih automobila, tako je povećan ukupan broj i veličina automobila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem.
Realnost je da jednostavan prelazak na električna vozila ne rešava veće izazove koje postavlja stari automobilski režim. Društvo je i ranije putovalo ovim putem.
Zamena jedne „čistije“ tehnologije drugom ne doprinosi rešavanju problema koje predstavljaju automobili uopšte.
Među ovim problemima su gužve u autobuskim trakama i ograničeni parking prostori, zagađenje urbanom prašinom od asfalta i mikroplastikom iz automobilskih guma, emisije iz svake faze lanca vrednosti električnih vozila, sve veća potražnja za resursima i sve veći problem otpada korišćenih EV baterija. .
Štaviše, EV takođe opterećuju električne mreže na nove načine, dok neki od materijala potrebnih za izradu baterija, kao što je kobalt, dolaze iz zemalja u kojima postoje teška kršenja ljudskih prava, opasni uslovi rada i korišćenje dečijeg rada. Ukratko, da li je zaista održivo ako svi imaju električni automobil?
Finansijska podrška norveške vlade za kupovinu bicikala (električnih ili ne) je beznačajna—posebno u poređenju sa subvencijama za automobile i njihovu infrastrukturu.
Finansiranje norveške vlade za autobuse se smanjuje, za šta je upozorio Norveški institut za ekonomiju saobraćaja (TØI) da bi moglo dovesti do spirale smrti javnog prevoza. Oslanjanje na tehnološku supstituciju koju električna vozila predstavljaju podriva prelazak na manje intenzivne načine mobilnosti ovde u Norveškoj.
Dakle, koliko je poželjno da druge zemlje slede norveški primer EV?
Jasno je da električna vozila mogu biti deo rešenja, ali veliki fokus na EV u Norveškoj je došao na račun infrastrukture i izgrađenog okruženja koje bi moglo da zadovolji vožnju biciklom i pešačenje. Druge zemlje mogu da izbegnu ovu zamku gledajući širu sliku.
Norveška treba da počne da podstiče opcije za nevlasništvo, kao što je obezbeđivanje poreskih olakšica za autobuske karte – ili čak besplatne karte – poboljšanje šema deljenja vozila i jačanje javnog prevoza. A na nekim mestima se to i dešava. Stavanger je nedavno uveo besplatan javni prevoz za svoje stanovnike.
Put usvajanja električnih automobila u Norveškoj je fantastičan primer „procesa socijalizacije tehnologije“ u lokalnom norveškom kontekstu. Snažne politike zaista rade, ali jednooke politike će reprodukovati mnoge izazove iz prošlosti.
Norveški način ne treba posmatrati kao univerzalni zlatni standard. U stvari, moglo bi biti štetno za druge zemlje, poput Baltika, da slepo slede ovaj primer. Ono što je generalno tačno jeste da su svetu potrebne politike koje se holistički bave ekološkim, društvenim i klimatskim pitanjima. Samo na ovaj način možemo da obezbedimo sveobuhvatan pristup zelenijem transportu koji je i dobar za planetu i obezbeđuje da ljudi mogu da stignu tamo gde treba.
