Nova studija istražuje ulogu efektivnih tržišta kapitala za zaštitu klime i energetsku tranziciju. Banke prikupljaju štednju i stavljaju je na raspolaganje kao kredite i što je veća razlika između štednih i kreditnih kamatnih stopa, to više košta ulaganje. Ovo utiče, na primer, na ulaganja u čeličane bez fosila, proizvodnju električne energije ili sisteme grejanja.
Analiza Potsdamskog instituta za istraživanje uticaja klime (PIK) i Merkator Istraživačkog instituta o globalnom opštenju i klimatskim promenama (MCC) sada je objavljena u časopisu Udruženja ekonomista životne sredine i resursa (JAERE).
Studija pokazuje da je efekat na zaštitu klime upečatljiv: trenutna razlika između stopa štednje i kredita, 5,1 procentnih poena u proseku na globalnom nivou, rezultira dodatnim globalnim zagrevanjem od 0,2 stepena Celzijusa, u poređenju sa ekonomijom bez trenja sa nultom kamatnom maržu. Da bi ovo izračunao u svojoj analizi zasnovanoj na modelu, istraživački tim pretpostavlja klimatsku politiku prema principu troškova i koristi.
Ovo implicira: vlada bi znala tačan nivo klimatskih šteta koji se vremenom povećavaju, čineći emisije CO 2 skupljima u skladu sa štetom koju one izazivaju, i na taj način bi postigla optimalan vremenski put za ubrzano određivanje cena ugljenika. Alternativno, ako je politika orijentisana na fiksni temperaturni cilj, trenutni raspon kamata znači da bi bila potrebna 27 procenata viša cena ugljenika nego u svetu bez premije troškova kredita.
Ključnu poruku studije za kreatore politike rezimirao je njen glavni autor PIK-a, Kai Lessmann, na sledeći način: „Vlade treba da pažljivo pogledaju da li viša kamatna stopa za kredite samo odražava stvarne troškove posredovanja ili je takođe rezultat premalo bankarske konkurencije, za šta postoje neki dokazi. Ako je tržišna struktura zaista razlog širenja, i ne može se modifikovati u srednjem roku, onda kreatori politike mogu efikasno da se suprotstave tome u kratkom roku subvencionisanjem investicija.“
U tom kontekstu, studija pokazuje da ako vlada odluči da pruži podršku investicijama u celoj privredi, to je bolje za klimu i ekonomiju nego ako se subvencionišu samo eko-projekti. „Strukturna promena ka tehnologijama bez fosila tada se dešava automatski“, ističe Lesman. „One su generalno kapitalno intenzivnije i stoga imaju veće koristi od smanjenih troškova kredita. Takođe, cena ugljenika, koja se vremenom povećava, ima svoj upravljački efekat.“
Za ovu studiju, istraživački tim je razvio sofisticirani računarski model i nahranio ga empirijskim podacima. „Identifikujemo osam različitih kanala preko kojih premija troškova kredita na kraju utiče na emisije klimatskih gasova“, objašnjava koautor Matijas Kalkuhl iz MCC-a.
„Naravno, postoje i ograničavajući efekti — na primer, visoke kamatne stope smanjuju rast ekonomske proizvodnje, a time i potrošnje energije. Ali preovlađuje uticaj koji ugrožava klimu. Na primer, premija troškova kredita povećava troškove smanjenja po tona CO 2 , tako da se, kada se orijentiše na obračun troškova i koristi, kao rezultat toga praktikuje manja zaštita klime.“
Negativan uticaj visokih troškova zaduživanja na zaštitu klime, koji je sada ilustrovan oštrije nego ranije, glavno je pitanje prvenstveno na globalnom jugu. U mnogim zemljama nije neuobičajeno da godišnji troškovi kapitala kao procenat sume investicije budu dvocifreni. Iako bi mnogi solarni ili vetroelektrani dugoročno bili isplativiji od elektrana na gas ili ugalj, oni se tamo ne grade, jer je početni kapital potreban po megavatu instalisanog kapaciteta veći.
Vladama često nedostaje novca da reaguju, pa se uzdaju u pomoć bogatog severa.