Ljudi koji se bore sa siromaštvom žive kraće od bogatih ljudi. Mladi ljudi koji imaju roditelje niskog socioekonomskog statusa češće se psihički bore. Ljudi sa ograničenim obrazovanjem puše pet puta više od onih sa višim nivoom obrazovanja.
Ovo su samo neke od mnogih različitih oblasti u kojima su ljudi sa malo novca i obrazovanja u gorem položaju od ljudi sa više i jednog i drugog. I ovaj trend se ne kreće u pozitivnom pravcu.
„Nejednakosti među ljudima u Norveškoj su se povećale, uprkos političkim ambicijama da se smanje socijalne razlike u zdravlju i kvalitetu života“, kaže Otar Nes.
Nes je profesor na Odeljenju za obrazovanje i cjeloživotno učenje NTNU-a. On takođe vodi VellFare, Nordijski istraživački centar za blagostanje i društvenu održivost.
Rad je vodio profesor Sir Michael Marmot, direktor Instituta za zdravstvenu jednakost na Univerzitetskom koledžu u Londonu (UCL). Marmot je počasni doktor NTNU.
NTNU-VellFare je bio norveški partner u radu na izveštaju i koordinirao je doprinos brojnih norveških istraživača i praktičara.
„Siromaštvo dece je uzrok zdravstvenih nejednakosti u društvu i pokazatelj onoga što treba poboljšati“, kaže ser Majkl Marmot.
Iako je siromaštvo dece u Norveškoj nisko po međunarodnim standardima, ono se povećava. Poziv na akciju, smatra on, poziva na akciju činjenica da se siromaštvo dece povećava brže nego u populaciji u celini.
„Siromaštvo dece je povezano sa niskim obrazovanjem roditelja, slabim vezama sa tržištem rada, jednoroditeljskim domaćinstvima i imigrantskim poreklom. Univerzalna podrška deci nije držala korak sa inflacijom“, kaže Marmot.
Potreba da se „odluče“ za beneficije znači da oni sa niskim jezičkim ili finansijskim veštinama potencijalno propuštaju vitalne beneficije kako bi porodicu sačuvali od siromaštva.
„Dobra vest je da znamo šta da radimo i da postoji politička volja da primenimo preporuke navedene u našem izveštaju“, kaže Marmot.
On veruje da porast siromaštva dece, posebno, daje snažan razlog za povećanje potrošnje na beneficije i usluge u skladu sa troškovima života.
„Izvestan broj grupa koje se bore sa problemima životnih uslova i koje doživljavaju diskriminaciju žive daleko kraće, sa manjim učešćem u društvu i lošijim kvalitetom života“, kaže Nes.
To su razlike koje se ogledaju u nejednakostima u bogatstvu među ljudima u Norveškoj.
„Najbogatijih deset odsto stanovništva Norveške postalo je mnogo bogatije od 2010. Najnižih 50 odsto jedva da je imalo ikakvo povećanje bogatstva“, kaže Nes.
Ali ovaj trend ne mora da se nastavi.
„Izjednačavanje društvenih razlika je pre svega moralna stvar, ali i pitanje održivog razvoja“, kaže Nes.
On smatra da su nejednakosti društveno stvorene i da je moguće učiniti nešto po tom pitanju ako postoji politička volja da se problemi na pravi način pozabave.
„Možemo da smanjimo nejednakost tako što ćemo učiniti nešto u vezi sa životnim uslovima ljudi, gde se rađaju i odrastaju, gde živimo, igramo se, učimo, radimo i starimo“, kaže Nes.
Jedna od najdramatičnijih razlika može se naći u očekivanom životnom veku. Ovde je razlika između bogatih i siromašnih i između niskog i visokog obrazovanja ponekad veoma velika.
U zavisnosti od toga kako i koga merite, žene sa visokim socio-ekonomskim statusom mogu očekivati da će živeti između 3,5 i 5,5 godina duže od žena sa niskim socio-ekonomskim statusom.
Razlike u očekivanom životnom veku su još veće kod muškaraca i kreću se od 5,0 do 7,3 godine.
Neslaganja su usko povezana sa životnim navikama među različitim grupama. Ljudi sa najnižim socio-ekonomskim statusom puše pet puta češće od onih sa najvišim statusom. Oni takođe imaju daleko manje zdrave navike u ishrani, uglavnom zato što je zdrav život skup.
Ljudi niže na društvenoj lestvici se stoga više bore sa mnogim različitim zdravstvenim problemima nego ljudi na višim, kako fizički tako i psihički.
Moramo da počnemo rano ako želimo da smanjimo nejednakosti. Deca su često najteže pogođena. U njihovom razvoju veliku ulogu ima iz kakvog doma dolaze.
Ako se vaši roditelji bore sa siromaštvom i imaju malo ili nimalo obrazovanja, veća je verovatnoća da ćete imati iste probleme tokom svog života.
Ako dolazite iz kuće sa niskim socio-ekonomskim statusom, vaše šanse da uspete kasnije u životu su znatno gore nego ako dolazite iz kuće sa višim socio-ekonomskim statusom.
Skoro 12 odsto sve dece u Norveškoj dolazi iz domova sa dugotrajnim siromaštvom. Ovo ima posledice. Ova deca imaju veći rizik da se osećaju loše u školi, da se psihički bore i da budu maltretirani. Često imaju slab školski uspeh iz matematike, pisanja i čitanja.
„Socijalno-ekonomski status porodice je snažno povezan sa tim koliko dobro 15-godišnjaci rade u školi i u kojoj meri nastavljaju svoje obrazovanje“, kaže Dina fon Hajmburg.
Heimburg je vanredni profesor na Odeljenju za obrazovanje i cjeloživotno učenje NTNU-a. Ona je takođe ko-lider u VellFare: Nordijskom istraživačkom centru za blagostanje i društvenu održivost.
Porodice sa ograničenim primanjima, u kojima roditelji imaju nizak nivo obrazovanja, a imigrantske porodice ređe šalju decu u vrtić. Ovo može doprineti jačanju društvenih nejednakosti.
Vrtić koji dete pohađa već može dati istraživačima nagoveštaj o tome kako će se stvari najverovatnije odvijati za njega ili nju.
„Deca koja idu u dobar vrtić imaju veće šanse da se dobro razvijaju od one koja ne idu, kaže Hajmburg.
Visoko obrazovanje omogućava pristup širem tržištu rada i stoga je jedan od ključeva za otvaranje više mogućnosti za ljude sa nižim socio-ekonomskim statusom.
Promene na tržištu rada znače da se ljudi sa niskim obrazovanjem više bore na tržištu rada nego ranije. Za njih je dostupno manje poslova, što zauzvrat doprinosi povećanju socioekonomskih razlika.
„U 2019. godini 18 odsto stanovništva između 18 i 66 godina u Norveškoj bilo je nezaposleno i istovremeno nije prošlo nikakvu obuku“, kaže Hajmburg.
Ovaj segment stanovništva ima rastuću tendenciju da ostane u teškoj situaciji. U sve većoj meri u ovu grupu ljudi spadaju oni koji nikada nisu radili ili su dugotrajno nezaposleni.
Mere socijalne podrške su pooštrene poslednjih godina kako bi se pokušalo podstaći više ljudi da rade. Čini se da ove mere nisu funkcionisale kako je planirano.
Ni pokušaji da se u radnu snagu uvede veći broj osoba sa invaliditetom nisu u potpunosti uspeli.
„Poslodavci i službe za podršku nisu dovoljno uspeli da uključe osobe sa različitim oblicima invaliditeta u sve socioekonomske grupe u radni život“, kaže Hajmburg.
Pandemija COVID-a doprinela je povećanju socijalnih razlika. Poslovi koji su nestali bili su uglavnom poslovi za ljude sa niskim obrazovanjem, mlade ljude i one sa imigrantskom pozadinom izvan EU.
Manje ljudi sa imigrantskim poreklom je vakcinisano od ostalih. Posebno su imigranti iz Afrike i Azije bili prezastupljeni kako među zaraženima tako i među onima koji su ozbiljno oboleli od COVID-a.
„Izveštaj pokazuje da [Norveška ima] društvo sa velikim zdravstvenim nejednakostima, u zavisnosti od porekla pojedinaca, i da su ove razlike poslednjih godina postale samo veće. Ovo je razlog za zabrinutost“, kaže Ingvild Kjerkol, norveški ministar zdravlja i Care Services u saopštenju za javnost.
Kjerkol navodi da je rad na smanjenju ovih razlika od suštinskog značaja.
„Smanjenje nejednakosti je cilj celokupnog našeg javnog zdravstvenog rada i to je nit u izveštaju o javnom zdravlju koji ćemo predstaviti u petak, 31. marta“, navodi Kjerkol u saopštenju za javnost.
Stoga imamo mogućnost da preokrenemo trend poslednjih godina. Norveška ponovo može postati društvo sa manje nejednakosti.
„Najvažnija stvar koju možemo da uradimo da izjednačimo društvene razlike je da svoj deci damo najbolji mogući početak u životu i da ojačamo solidarnost i zajednicu među generacijama“, kaže Nes.
Pre svega, ovaj rad se bavi izjednačavanjem razlika u prihodima, bogatstvu i moći. Moramo da ojačamo osnaživanje i demokratsko društveno učešće za isključene i marginalizovane grupe, kaže on.
„Na taj način možemo da pokrenemo društvo u pravcu boljeg kvaliteta života za sve“, kaže Nes.
