Marija de Lurd Ortis Zakarijas brzo seče stotine traka novinskog papira i obojenog krep papira potrebnih za pravljenje pinjate, umirujuća nortenjo muzikom na radiju, dok meri delove po osećaju.
„Merenje je već u mojim prstima“, kaže Ortiz Zakarijas uz smeh.
Ona se ovim bavi od detinjstva, u porodičnom poslu zajedno sa svojom pokojnom majkom, koja je zanat naučila od svog oca. Pinjate nisu izmestili moderniji običaji, a njena porodica od njih živi već četvrtu generaciju.
Ortiz Zakarijas to naziva „mojim nasleđem, koje su preneli moji roditelji i baka i deda“.
Posao je stabilan tokom cele godine, uglavnom sa rođendanskim zabavama, ali se zaista kreće oko Božića. To je zato što su pinjate protkane hrišćanskim tradicijama u Meksiku.
Ovih dana postoji bezbroj dizajna, zasnovanih na svemu, od Diznijevih likova do političkih ličnosti. Ali najtradicionalniji stil pinjate je sfera sa sedam šiljastih čunjeva, koja ima religiozno poreklo.
Svaki konus predstavlja jedan od sedam smrtnih grehova: požudu, proždrljivost, pohlepu, lenjost, gnev, zavist i gordost. Udaranje štapom u globus od papira je simboličan udarac grehu, sa dodatnom prednošću puštanja slatkiša u sebi.
Pinjate prvobitno nisu bile punjene slatkišima, niti su napravljene uglavnom od papira. Bake i deke u Meksiku mogu da se sete vremena pre nekoliko decenija kada su pinjate bile glinene posude prekrivene papirom i punjene komadima šećerne trske, voća i kikirikija. Poslastice su primljene prilično rado, iako su komadi glinenog lonca koji su padali predstavljali malu opasnost.
Ali tradicija seže još dalje. Neki kažu da se pinjate mogu pratiti do Kine, odakle je nastala proizvodnja papira.
U Meksiku su ih očigledno doneli španski osvajači, ali takođe mogu da repliciraju pre-hispanske tradicije.
Španski hroničar Huan de Grijalva napisao je da su pinjate koristili avgustinski monasi početkom 1500-ih u samostanu u gradu Akolman, severno od Meksiko Sitija. Monasi su dobili pismenu dozvolu od pape Siksta V za održavanje mise na kraju godine u čast proslave Hristovog rođenja.
Ali autohtono stanovništvo je već u isto vreme slavilo praznik u čast boga rata, Huicilopohtlija. I u tim obredima koristili su nešto slično pinjati.
Pre-Hispanski obred uključivao je punjenje glinenih tegli dragocenim semenkama kakaoa – stvari od kojih se pravi čokolada – a zatim ceremonijalno lomljenje tegli.
„Ovo je bio susret dva sveta“, rekao je Valter Bolsterli, direktor Muzeja popularne umetnosti u Meksiko Sitiju. „Pinjata i proslava korišćeni su kao mehanizam za pretvaranje domorodačkog stanovništva u katoličanstvo.
Pinjate se takođe koriste u Argentini, Boliviji, Kolumbiji, Čileu, Peruu, Portoriku i Venecueli, uglavnom na dečijim zabavama.
Pinjata nije stajala mirno. Popularne figure ove godine kreću se od Barbie do Spajdermena. Porodica Ortiza Zakarijasa pravi neke nove dizajne većinu godine, ali oko Božića se vraćaju stilu sa sedam krakova, zbog njegove dugogodišnje povezanosti sa praznikom.
Porodica je započela svoj posao u Akolmanu, gde je majka Ortiza Zakarijasa, Romana Zakarijas Kamačo, bila poznata kao „kraljica pinjata“ pre svoje smrti.
Osamnaestogodišnji sin Ortiza Zakarijasa, Hairo Alberto Ernandez Ortiz, četvrta je generacija koja je preuzela vekovni zanat.
