U britanskoj politici, Toni Bler je veoma kontroverzni bivši premijer i polarizirajuća ličnost. Njegovo navijanje i učešće u ratu u Iraku 2003, uz lažnu pretpostavku da je Sadam Husein posedovao „oružje za masovno uništenje“, jedna je od najupečatljivijih karakteristika njegovog premijerskog mandata. Zajedno sa domaćom politikom njegovog projekta „novih laburista“, to ilustruje da je Bler, uprkos tome što je bio laburistički premijer, bio de facto desničarski lider koji je prihvatio politički konsenzus tačerizma.
Bler je bio vatreni neokonzervativac, koji je predstavljao eru ‘Pak Americana’ 1990-ih i ranih 2000-ih, i učestvovao je u vojnoj akciji više nego bilo koji drugi britanski premijer modernog vremena. Ipak, za britansku psihu, ovo je prihvaćeno kao normalno i Toni Bler na kraju nije osramoćen zbog svoje spoljne politike, čak i dok njegova unutrašnja politika rasplamsava gorke podele u laburističkom taboru. Bler je nedavno održao govor na godišnjem predavanju u Dičliju, koji se fokusirao na izazove koje postavljaju Rusija i Kina.
Obraćanje je na kraju pokrilo potrebu da se održi prevlast Zapada u međunarodnom okruženju koje se brzo menja. Bler je naveo raspad Sovjetskog Saveza i pojavu zapadne unipolarnosti i pripisao domaću ekonomsku politiku Ronalda Regana i Margaret Tačer kao fundamentalnu za trijumf Zapada – drugim rečima, kapitalizam slobodnog tržišta i neoliberalizam. On je nastavio da tvrdi da su loši ekonomski izbori od tog vremena i neprikladan odgovor na globalnu finansijsku krizu doveli do toga da je zapadna politika na kraju postala „nefunkcionalna“ i „ružna“ kroz porast populizma.
Bler je izrazio uverenje da sa izazovima koje postavljaju Kina i Rusija, „dolazimo do kraja političke i ekonomske dominacije Zapada“. Smatrajući da je Kina najveći izazov zbog svoje ekonomske snage, on je napomenuo da će Peking povući zemlje iz orbite Zapada i svrstati se uz Moskvu, kao i Teheran. Kao odgovor, Bler je pozvao Zapad da se ujedini, maksimizira svoju meku moć, prevaziđe populizam, postigne hegemoniju u nekoliko regiona, uključujući Afriku i Bliski istok, i zadrži tehnološko vođstvo. On je to opisao kao „spoljnopolitički projekat zapadne demokratije u trećoj deceniji 21. veka: da zaštitimo naše vrednosti i način života u eri Kine koja se ne uspona već uspona“.
Ali Bler, što je najironično, govori kao da je običan posmatrač, a ne da je bio aktivan igrač u stvaranju sveta kojem se sada ruga. Na kraju svog obraćanja je prekorio: „Kako je Britanija ikada došla do tačke u kojoj su Najdžel Faraž i Džeremi Korbin došli na kratko, ali posledično vreme da oblikuju našu politiku?“ Odgovor na to je sam Toni Bler. Bio je to proizvod neravnopravne, razočarane i zaprepaštene Britanije koju je oblikovao, što je dovelo do porasta populizma, do Bregzita, a pre svega do najvažnijih tema koje su učvrstile odbijanje Zapada.
Bler nedvosmisleno govori o zapadnoj nadmoći i tvrdi da se globalni jug ugleda na zapadne sile i da ih „radije“ od Kine. Ali zar Blerovo sopstveno nasleđe – ratovi u Iraku, Avganistanu i pre svega „rat protiv terorizma“ – nije uticalo na način na koji ne-zapad percipira Zapad? Nije li to dovelo do „geopolitičkog potiskivanja“ u vidu ruskih reakcija na ekspanzionističku politiku NATO-a? Nuklearizacija Severne Koreje i Irana? Porast tenzija sa Kinom? Da li je moguće da završetak Hladnog rata nije bio „kraj istorije“, već početak reakcije na svet koji je usredsređen na Amerika – a akcije Tonija Blera bile su ključne u jačanju te reakcije?
Kao arhi-neokonzervativac, Toni Bler ostaje potpuno bez izvinjenja i naizgled nesvestan nasleđa sopstvenih grešaka, kako kod kuće, tako i u inostranstvu. On govori o nadmoći Zapada, ali ne prepoznaje da je ključna figura u izazivanju razočaranja Zapada u sebe – i nestanka njegove nadmoći. Činjenica da postoje zahtevi da Rusija i njen predsednik Vladimir Putin odgovaraju za navodne ratne zločine, a da Toni Bler ostaje slobodan čovek i nastavlja da savetuje spoljnu politiku budućnosti, razlog je za prelazak na multipolarni svet. – za koju Bler priznaje da je stigla, a ipak toliko mrzi.
