Milijarde dolara inostrane pomoći mogle bi se efikasnije potrošiti ako bi međunarodna statistika siromaštva bila tačnija, prema novom istraživanju koje je vodio Kraljevski koledž u Londonu.
Dr Michail Moatsos, istraživač u Odeljenju za međunarodni razvoj, kaže da trenutne metode za izračunavanje međunarodne linije siromaštva dovode do iskrivljene slike o tome kako je siromaštvo raspoređeno širom sveta — a to ometa pokušaje da se ono iskoreni.
„Trenutno, međunarodni donatori ne mogu da daju prioritet svojim fondovima na osnovu najboljih mogućih informacija, pa stoga ta sredstva usmeravaju na one kojima je najpotrebnije širom sveta. Linija siromaštva od 2,15 dolara po danu omogućava veoma različite životne standarde u različitim zemljama — čak i u zemljama sa niskim prihodima sama“, kaže on.
Novo objavljena statistička analiza, objavljena u časopisu Komunikacije humanističkih i društvenih nauka, testira trenutnu metodu izračunavanja linije siromaštva i pokazuje nekoliko nedostataka kako u njenim metodama tako i u nalazima.
Kao primer, dr Moatsos navodi pandemiju COVID-a, koja je po svoj prilici povećala broj pojedinaca koji žive u uslovima siromaštva širom sveta. Ipak, kaže on, količina neizvesnosti u izračunavanju linije siromaštva ne dozvoljava nam čak ni da odredimo nivo tog povećanja — a kamoli njegovu geografsku distribuciju — na bilo kom razumnom nivou sigurnosti na globalnom nivou.
Međunarodnu liniju siromaštva proizvodi Svetska banka, uzimajući srednju (srednju) vrednost nacionalnih linija siromaštva kreiranih za svaku zemlju sa niskim dohotkom.
Nacionalne linije siromaštva u zemljama sa srednjim i niskim prihodima se generalno izračunavaju kao cena hrane koja bi u proseku omogućila dovoljno kalorija – obično oko 2.100 kcal dnevno po osobi – i povrh toga, budžet za neprehrambenu hranu. za troškove stanovanja, obrazovanja, zdravstva, grejanja, prevoza, odeće, komunikacija i drugih relativno osnovnih potreba.
Najvažniji aspekt je njegova uporedivost među zemljama, što osigurava da se slični životni standardi porede među zemljama.
Dr Moatsos kaže da ako linija siromaštva to ne uspe, onda je naše razumevanje siromaštva „veoma nejasno“ i politika ne može biti dobro informisana sa globalnog stanovišta.
Na primer, kada se ažurira vrednost međunarodne linije siromaštva najnovijim podacima, što rezultira linijom od 2,15 USD dnevno u cenama iz 2017. godine, Svetska banka tvrdi da je uticaj ovog ažuriranja na statistiku siromaštva marginalan.
Međutim, dr Moatsos i njegov koautor, dr Ahilef Lazopulos sa ETH Ciriha, pokazuju da je razlika čak 190 miliona pojedinaca.
Glavni problem sa sadašnjim metodom, kažu, leži u poređenju „kupovne moći“, koja se nalazi u srcu izračunavanja linije siromaštva. Paritete kupovne moći ekonomisti koriste za upoređivanje prosečnih prihoda u različitim zemljama, ali se ponekad koriste i za upoređivanje životnog standarda.
To je ubedljiva ideja i laka za primenu, kaže dr Moatsos, ali ima mnogo problema u praksi, koji na kraju iskrivljuju međunarodna poređenja siromaštva.
„Procenjujući globalno siromaštvo sa životnim standardom koji se razlikuje od zemlje do zemlje, nismo u mogućnosti da pravilno informišemo politiku i raspodelu sredstava na globalnom nivou, tako da sadašnji pristup predstavlja metod prečice koji dovodi u zabludu“, kaže on.
„Naše je gledište da bi svaki pristup „jedna veličina odgovara skoro svima“ trebalo da bude napušten u praćenju globalnog siromaštva, a odgovarajuća definicija apsolutnog siromaštva treba da bude osnova novog pristupa“, pišu autori studije.
Dr Moatsos kaže da bolja alternativa već postoji, uz saglasnost 186 zemalja članica UN o Kopenhaškoj deklaraciji UN o društvenom razvoju iz 1995. godine koja definiše šta je apsolutno siromaštvo. Međutim, ovo se još uvek ne primenjuje dosledno u svim državama članicama.
Autori zaključuju da „hitno treba razmotriti usvajanje alternativnih metoda za praćenje globalnog siromaštva u zvaničnom svojstvu“.
