U neuspjehu da postigne svoje primarne ciljeve slamanja Hamasa i ponovnog zarobljavanja njegovih zatočenika silom, izraelska vojska je nedavno objavila da prelazi u ono što naziva „fazom 3“ svog rata u Gazi.
Uprkos suprotnim tvrdnjama izraelskog rukovodstva, desetak naoružanih grupa sa sedištem na opkoljenoj palestinskoj teritoriji nastavlja da vodi svakodnevne bitke od severa ka jugu. Nakon što je izazvao ono što je šef humanitarne pomoći UN-a Martin Grifits nazvao „najgorom“ humanitarnom krizom, ubivši oko 30.000 Palestinaca u tom procesu, izraelska vojska ima vrlo malo toga da pokaže vojno.
U svetlu vojnog debakla u Gazi, gde je Hamas samo porastao u popularnosti i kredibilitetu, pažnja izraelskog premijera Benjamina Netanjahua izgleda da se pomerila van granica Palestine i Izraela. Ovo je verovatno zbog činjenice da izraelski premijer zna da je njegova politička karijera efektivno završena kada se rat u Gazi završi. Izrael je 2. januara izveo atentat na Dahiieh, južno predgrađe Bejruta, ubivši zamenika šefa političkog biroa Hamasa Salaha al-Arurija i šest drugih koji su bili sa njim. Ovo je predstavljalo prvi izraelski udar na glavni grad Libana od rata Hezbolaha i Izraela 2006.
Nakon rata između Libana i Izraela 2006. godine, generalni sekretar libanskog Hezbolaha Seiied Hassan Nasrallah je više puta jasno stavljao do znanja da je gađanje glavnog grada crvena linija za oružanu grupu. Izraelska ratna vlada je to znala i da je napad zaslužio odgovor Hezbolaha, koji je učestvovao u čestim oružanim razmenama duž libanske južne granice od 8. januara.
U prvom govoru koji je generalni sekretar Hezbolaha održao u oktobru nakon početka rata između Gaze i Izraela, rekao je: „Nećemo dozvoliti da Hamas izgubi“, ukazujući da će Hezbolah igrati pomoćnu ulogu u ratu. Sve regionalne snage u savezu sa Hamasom i drugim palestinskim oružanim grupama u Gazi izjavile su isto – da igraju pomoćne uloge i da nisu uključene u sveopšti rat. U slučaju Hezbolaha, čak i sa napadima na civile i novinare od strane Izraela, kao i na značajne ličnosti povezane sa grupom, Hezbolah je ostao pri svojoj reči i nije eskalirao u rat punog razmera.
Izrael, međutim, testira libansku partiju, nakon što je 8. januara otišao korak dalje ubistvom komandanta pešadije Hezbolaha Visama Tavela u vazdušnom napadu na njegov automobil u južnom Libanu. Kao odgovor na dva atentata, Hezbolah je izvršio napade na severni komandni centar Izraela u Safadu i severnu vojnu bazu Meron, preciznim projektilima, bespilotnim letelicama i raketama. Uprkos tome što su ovi napadi predstavljali kvalitativni skok u nivou ciljeva koje je libanska grupa spremna da pogodi, oni su bili strateški i jasno osmišljeni da spreče pogoršanje situacije u rat punog razmera.
Druga važna operacija Hezbolaha bila je gađanje izraelskog tenka Merkava sa udaljenosti od 8 km koristeći improvizovano vođeno protivtenkovsko oružje. Ovo je poslužilo kao upozorenje izraelskom vojnom rukovodstvu, ukazujući da će se svaki pokušaj invazije na libansku teritoriju boriti sa značajnih udaljenosti i da će verovatno rezultirati neuspehom.
Iako pune mogućnosti Hezbolaha nisu u potpunosti shvaćene, znamo iz javno dostupnih podataka i procena da grupa ima stalnu vojnu snagu od oko 100.000 boraca, naoružanih stotinama hiljada projektila, od kojih su mnoge precizno navođene. Opšte je poznato da je u slučaju rata libanska oružana grupa sposobna da sravni čitava predgrađa u gradovima poput Tel Aviva i Haife. SAD sve to znaju i javno su izrazile svoje protivljenje ratu između Libana i Izraela, ali njene akcije u regionu govore nešto drugačije.
Za početak, američki državni sekretar Antoni Blinken je u dva navrata zaobišao Kongres kako bi prebacio stotine miliona municije u Izrael, istovremeno pružajući bezuslovnu svestranu podršku izraelskoj ofanzivi na Gazu. Dok je Izraelu davala zeleno svetlo da izvrši bilo koju radnju koju želi i odbijajući da ga ukori zbog vansudskih atentata u Libanu, Bajdenova administracija je naredila sopstveni napad u Iraku. SAD su pokrenule vazdušne napade u Bagdadu u kojima je ubijen Muštak al-Džavari, komandant Jedinica za narodnu mobilizaciju Iraka (PMU). Ubistvo iračkog komandanta koji se smatra integrisanim delom iračkog službenog bezbednosnog aparata bio je nepromišljen potez koji je doveo do toga da je irački premijer izjavio da su SAD prekršile svoje sporazume o ostanku u zemlji.
U međuvremenu u Jemenu, kao deo svoje multinacionalne „Operacije Prosperiti Guardian“, američka vojska je izvršila napade na tri čamca koji pripadaju pokretu Ansar Alah (Houthi), ubivši desetoro, a nakon toga je usledio zajednički vazdušni napad SAD i Velike Britanije na mete širom zemlje. Dok snage Huti, koje predvode vladu iz glavnog grada Sane, nisu nikoga ubile u svojim napadima na komercijalne brodove koji su se uputili ka izraelskoj luci Eilat, SAD su brzo reagovale na eskalaciju tenzija. Ovo je bilo više nego slušanje jednostavnih Huti zahteva da se omogući pomoć u Gazi kako bi se stanovništvo sprečilo da umre od gladi.
U svakom slučaju, SAD odbijaju da se angažuju u diplomatiji i da primenjuju međunarodno pravo. Umesto toga, donosi zakon džungle i dozvoljava nastavak užasa u Gazi. Iako tvrdi da ne teži regionalnom ratu, deluje na eskalaciju tenzija i ohrabruje izraelsku vladu da deluje protiv iskazanih interesa Vašingtona pokušavajući da pokrene rat sa Libanom.
Hezbolah u ovom trenutku nije zainteresovan za rat, jer bi završetak rata u Gazi predstavljao ogromnu pobedu palestinskog nacionalnog pokreta i promovisao prekid ilegalne opsade pojasa Gaze, pored pokretanja pregovora za Palestinca Država. Ako bi se Hezbolah uključio u rat sa Izraelom, fokus bi se prebacio na Liban, pa bi čak i napori za rekonstrukciju Gaze bili potkopani u posleratnom scenariju. Očigledno je da Hezbolah radi na privlačenju izraelskih resursa na sever i da igra pomoćnu ulogu u korist Palestinaca, što je dovelo do izuzetno odmerenog pristupa grupe, čak i pred napadom na Bejrut.
Jedini koji bi mogli imati koristi od izraelsko-libanskog rata su sadašnji izraelski vojni, politički i obaveštajni lideri. Izraelski lideri nisu uspeli da obezbede nikakva veća vojna dostignuća u Gazi. Oni znaju da je njihovo vreme na vlasti ograničeno i izgleda da su spremni da uvuku sopstvenu naciju u rat koji se ne može dobiti. U slučaju rata sa Libanom, koji bi svakako izazvao širi regionalni sukob, Izrael bi se nadao da će uvući američku vojsku. Takav sukob mogao bi dovesti do stotina hiljada, ako ne i miliona smrti. Sve ovo bi moglo biti zaustavljeno za jedan dan ako bi Bajdenova administracija jednostavno spustila nogu, ali izgleda da nema ni motivaciju ni kompetenciju da spreči ovaj scenario sudnjeg dana.
