Izvor: https://www.facebook.com/hostomelrada.gov.ua/posts/7033026853435840
Ubijen je starešina Gostomelske opštine Jurij Iljič Prilipko, delivši hleb gladnima i lekove bolesnima, tešeći izgorele i tešeći očajne. Za to su okupatori streljali njega i njegovu braću Ruslana Karpenka i Ivana Zoriju.
Umro je kako je i živeo. Svako od nas je mnogo puta čuo ove reči i uglavnom ih je doživljavao kao još jednu beznačajnu ritualnu frazu. I uzalud. Smrt razotkriva ljudsku suštinu pred sudom Svevišnjeg. Briše sve pretenciozno, izmišljeno, beznačajno, ostavljajući ono najvrednije. Ako, naravno, jeste. Prilipka je imao.
Često su ga zvali Iljič. I neprijatelji i prijatelji. Nije bio ni svet ni pravedan. Ali nije bio ni škrt, ni drzak ni arogantan. Mogao je da pošalje tri pisma, ali nikada nikome nije odbio pomoć. I prijatelji i neprijatelji, ako vidite da je to zaista neophodno. Bio je Iljič, koga su voleli ili ne voleli, ali svi su znali da u najtežem trenutku neće odgurnuti ili odbiti.
Niko ga nije terao da ide pod metke okupatora. Mogao je, kao i stotine drugih, da sedi u podrumu. A ko bi krivio!? Ali čekali su ga, nadali mu se, verovali u njega. I on je napravio svoj izbor. Poginuo je za zajednicu, ginuo za Gostomel, ginuo kao heroj. Večna pamjat i naša zahvalnost.
S obzirom na situaciju, nemoguće je pozvati na sahranu, samo zapamtite i molite se.
