Rusi grade prvu nuklearku u Turskoj, a po svemu sudeći gradiće i drugu. Turski energetski stručnjaci upozoravaju Ankaru da se ne oslanja previše na Rusiju. Nemačka se često spominje kao negativan primer.
Predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan, u aprilu 2023. slavio je pokretanje prvog o četiri planirana reaktora u prvoj nuklearnoj elektrani u Turskoj rečima: „Turska sada ulazi u ligu zemalja koje imaju nuklearnu moć.“
Radovi na izgradnji nuklearke Akuju u južnoturskom gradu Mersinu još uvek traju. Prema zvaničnim podacima, kada bude gotova, trebalo bi da pokriva oko 10 posto energetskih potreba zemlje i strujom snabdeva oko 12 miliona potrošača. Za izgradnju je već uloženo oko 20 milijardi dolara, prenosi DW.
Prvobitno je 100 odsto pripadala ruskoj državnoj korporaciji Rosatom. Ugovorom je zacrtano da će većinski vlasnik elektrane i ubuduće biti Rusija: „Udeo ruskih kompanija i institucija nikada ne sme biti manji od 51 posto“.
Iako je bilo najavljeno da će preostalih 49 posto deonica biti prodato turskim investitorima, to se do sada nije dogodilo.
U upravnom odboru kompanije „Akkuyu Nükleer A.S.“ nema turskih državljana. Jedini je bio Džuned Zapsu. On je u međuvremenu dao otkaz, jer „nije ispunjen njegov zahtev za pristup fizičkim sastancima, kao i informacijama i dokumentima koji se odnose na pitanja od javnog interesa.“
Turska već nekoliko godina planira izgradnju druge nuklearke u gradu Sinopu na obali Crnog mora – direktno preko puta Rusije. O izgradnji je pregovarala s SAD, Japanom, Južnom Korejom i Rusijom. Čini se da će i ova nuklerka biti u vlasništvu Rusije.
„Predsednik Erdogan je jasno izrazio da je Turska donela političku odluku da nas angažuje za izgradnju nove nuklearne elektrane“, rekao je Aleksej Lihačev, generalni direktor Rosatoma početkom marta u Državnoj Dumi. Turska strana do sada nije odgovorila na ove izjave.
Na sastanku s Putinom u Sočiju u septembru 2023. Erdogan je pohvalio Akuju i signalizovao želju za produbljivanje saradnje rečima: „Verujem da ćemo moći da napravimo korak i u vezi s elektranom u Sinopu.“
Dok zapadne zemlje trenutno rade na smanjenju zavisnosti od ruske energije i diverzifikaciji, Turska i dalje ostaje uz Rusiju.
Od početka rata u Ukrajini, Turska je postala jedan od najvažnijih uvoznika ruske energije – zbog toga ima popust i do 30 posto. Prema analizi Rojtersa, turske vlasti i kompanije su povećale uvoz ruske nafte i time u 2023. uštedele oko dve milijarde dolara.
Oko 40 posto uvezenog prirodnog gasa u Tursku dolazi iz Rusije, kao i čak oko četvrtina ukupne energije.
Prema trenutnim podacima Regulatorne agencije za energetsko tržište (EPDK), zavisnost Turske od Rusije u pogledu sirove nafte i naftnih proizvoda sada iznosi 68 posto. Ovaj udeo je krajem 2022. bio oko 41 posto.
Diplomata Rende kaže da bi izgradnja druge elektrane od strane Rusije produbila zavisnost Turske. „Ono što nam treba je uravnotežena energetska politika. Po mom mišljenju, nije pametno dugoročno se toliko oslanjati na jednu zemlju, bez obzira o kojoj se zemlji radi“, kaže Rende. On navodi primer Nemačke: „Nemačka teška industrija ima velikih problema otkako je počeo rat u Ukrajini.“
To potvrđuje i energetski stručnjak Nedžat Pamir: „Turska ide pogrešnim putem u pogledu snabdevanja energijom. Trebalo bi promovisati obnovljive izvore energije i sprovoditi politiku povećanja energetske efikasnosti. Umesto toga, govore o izgradnji dodatnih nuklearki. To je pogrešno – jednostavno pogrešno.“
Kao i mnogi drugi posmatrači, Rende ističe da Turska ima poteškoća u pronalaženju izvora finansiranja za svoje nuklearke. On smatra da u današnjim okolnostima gotovo nijedna zemlja na svetu ne želi da ulaže u izgradnju nuklearki u inostranstvu.
Takođe: Uranijum, kao i svi potrebni materijali i oprema, uvoze se iz Rusije. Turskoj ne nedostaje samo kapacitet za obradu, već i rudna bogatstva: u zemlji skoro da nema uranijuma.
Aktirk ističe da ima mnogo pitanja bez odgovora. Neka se odnose na ruski uticaj na projekte, a neka uopšte na nuklearnu energiju kao izvor energije:
„Da li će doći do transfera tehnologije? Gde će se skladištiti uranijum i koliko? Hoće li biti kazne ako se to gorivo ne isporuči na vrijeme? Kako ćemo se nositi s odlaganjem nuklearnog otpada?“
Aktirk dodaje još jedno pitanje koje zvuči pomalo retorički: „Mogu li ljudi i zemlje koji će biti odgovorni za projekt uopšte izgraditi kulturu poverenja?“
Osim izgradnje nuklearnih elektrana, Putin planira da Tursku pretvori u takozvanu „raskrsnicu gasa“ – odnosno da preko Turske izvozi gas u Evropu. Erdogan podržava tu ideju.
Posle predstojećih predsedničkih izbora u Rusiji (15.-17. mart) i lokalnih izbora u Turskoj (31. marta), Putin će posetiti Tursku. Proširenje energetske saradnje verovatno će biti jedna od tema razgovora.
A, inače, vlada u Ankari takođe već planira izgradnju treće elektrane: u Igneadi, Kirklareliju, nekoliko kilometara udaljenoj od granice sa EU. Za to se razmatra saradnja s Kinom.
Prema navodima posmatrača, ovakav korak će produbiti energetsku zavisnost Turske od Rusije i dodatno opteretiti već teške odnose sa Zapadom.
Penzionisani turski ambasador Mithat Rende smatra da Rusija ulaganjem u turske nuklearke želi da naruši solidarnost unutar NATO. Energetski stručnjak Ali Arif Aktirk takođe ističe strateški značaj nuklearke za Rusiju.
„Ruski cilj nije samo ulaganje u nuklearnu energiju, već i ulaganje u jednu NATO državu“, rekao je Aktirk.
Odlučujuća je lokacija oba postrojenja. Akuju je sagrađen na obali Sredozemnog mora, dok bi postrojenje u Sinopu trebalo biti izgrađeno na najsevernijoj tački zemlje, na obali Crnog mora. Stručnjaci upozoravaju na rizike da se na obali ova dva strateški važna mora izgrade nuklearke pod ruskom kontrolom.
Aktirk strahuje da bi Rusija u budućnosti čak mogla sprečiti ratne brodove da pristanu u ovim lučkim gradovima putem svojih zakonskih privilegija.
