U jedinom preostalom etničkom jermenskom selu u Turskoj, Vakifli, starija populacija zahvaljuje Bogu što nijedan od njih nije poginuo tokom razornih zemljotresa koji su pogodili region. Ali oni se plaše za budućnost svog voljenog doma.
Trideset od 40 kamenih kuća u selu, koje su jednospratne ili dvospratne i okružene voćnjacima narandže i limuna, teško je oštećeno, a od trećeg velikog zemljotresa, 130 seljana je bez struje. Okupljaju se u čajdžinici radi utočišta i topline.
„Vakifli je sve što imamo, jedino jermensko selo u Turskoj. To je naš dom. Ovako gledam moje srce“, rekao je Masis, 67-godišnji penzionisani zlatar, koji se vratio u svoj rodni grad nakon što je proveo 17 godina u Istanbulu.
„Ovo selo je malo i naša deca uglavnom više vole da žive u Istanbulu… Ovo je jedini dom koji smo ikada poznavali. Posle ove katastrofe, ne znam koliko će biti potrebno da se selo obnovi. stvarno se uplašite da će većina ljudi otići i da će selo biti napušteno“, dodao je on.
Masis, koji je dao samo svoje ime, obećao je da će ostati onoliko koliko je potrebno za rekonstrukciju.
Vakifli sedi na planini Mojsije u provinciji Hataj, sa pogledom na Samandak, grad na zapadnoj ivici duge turske granice sa Sirijom. Seljani razgovaraju jedni s drugima na lokalnom jermenskom dijalektu, poznatom kao jermenski jezik Mojsijeve planine, koji je razblažen arapskim i turskim rečima.
Turska je pretežno muslimanska, ali je domaćin nekim drevnim hrišćanskim zajednicama – sve manjim ostacima značajnog stanovništva koje je živelo u muslimanskom, ali multietničkom, viševerskom Otomanskom carstvu, prethodniku moderne Turske.
Danas su Turska i Jermenija u sukobu pre svega oko 1,5 miliona ljudi za koje Jermenija kaže da ih je 1915. godine ubilo Otomansko carstvo. Jermenija kaže da ovo predstavlja genocid.
Turska prihvata da su mnogi Jermeni koji žive u Otomanskom carstvu ubijeni u sukobima sa otomanskim snagama tokom Prvog svetskog rata, ali osporava te brojke i poriče da je to bilo sistematično.
Prošle nedelje turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu rekao je da bi humanitarna pomoć koju je Jermenija poslala za žrtve zemljotresa mogla da podstakne napore za normalizaciju njihovih odnosa.
Berc Kartun, seoski poglavar Vakiflija, rekao je da je njegova dvospratna kuća razdvojena bočno i da čeka građevinske inspektore. Nije imao gde da odloži svoje dragocenosti iz kuće, dodao je, pijuckajući tursku kafu u papirnoj šoljici ispred čajdžinice.
Armen Hergel (64) kaže da se navikla da živi u čajdžinici, koja ima mali generator i koju je nazvala „Hilton“, ali je nestanak struje u selu bio pravi problem.
„Potrebno nam je grejanje. Pokušavamo da se zagrejemo pijući čaj, ali noći su hladne i zaista strašne u mrklom mraku, sa stalnim naknadnim potresima.“
Bila je u poseti svojoj ćerki u Istanbulu kada su se dogodila prva dva zemljotresa. Vratila se u Vakifli da sredi.
„Mislili smo da su zemljotresi prestali… Onda je u ponedeljak uveče pogodio treći i šteta je bila mnogo veća. Sada je naša kuća nenastanjiva i pola vremena živimo u čajdžinici, a pola vremena u šatoru.“
Žene i muškarci rade zajedno u maloj kuhinji, praveći supu i pirinač.
Na ivici sela nalazi se Jermenska crkva Svete Bogorodice.
Pastor Avedis Tabasjan rekao je da je treći potres izazvao najveću štetu. Kameni zidovi crkve su se srušili, a krstionica je razbijena. Oltarsko platno sa izvezenim slikama Marije i Isusa bilo je posuto komadima boje sa plafona. Od zemljotresa 6. februara nije održana misa.
„Planirali smo da obnovimo… Bog nam je pokazao drugačiji način da popravimo i obnovimo naše voljeno mesto“, rekao je on.
Can, 26-godišnjak, u selu pravi vino koje se uglavnom prodaje turistima.
„Studirao sam vinarstvo u severnoj Turskoj da bih ovde proveo život. Sada kada sve mora da se sruši i ponovo izgradi, nemam pojma kada ćemo stati na noge“, rekao je on.
