Nekoliko događaja političkog nasilja usmerenog ka predsednicima Sjedinjenih Američkih Država, bivšim predsednicima i predsedničkim kandidatima glavnih stranaka obeležili su istoriju ove nacije od osnivanja 1776. godine. Prvi predsednik koji je bio meta atentata bio je Abraham Linkoln, koji je ubijen 1865. godine od strane Džona Vilksa Buta u Fordovom teatru u Vašingtonu. Motiv za ubistvo Linkolna navodi se kao podrška pravima crnaca.
Nasledio ga je potpredsednik Endrju Džonson. Garfild je bio drugi predsednik koji je ubijen, šest meseci nakon stupanja na dužnost, kada ga je ubio Čarls Gito. Aleksander Grejem Bel, pronalazač telefona, pokušao je bezuspešno da pronađe metak u Garfildovim grudima koristeći poseban uređaj. Garfild je preminuo nakon nekoliko nedelja, a na funkciji je bio samo šest meseci. Nasledio ga je potpredsednik Čester Artur.
Pokušaj atentata na Vilijama Mekinlija dogodio se nakon njegovog govora u Bafalu, Njujork, 1901. godine. Mekinli je preminuo od gangrene izazvane ranama od metaka. Teodor Ruzvelt nasledio je Mekinlija. Leon F. Čolgoš priznao je pucnjavu i kasnije je pogubljen.
Džon F. Kenedi je smrtno ranjen dok je posetio Dalas 1963. godine. Pucnjevi su odjeknuli dok je predsednikova povorka prolazila kroz Dealei Plaza. Kenedija je nasledio potpredsednik Lindon B. Džonson, a ubrzo nakon atentata, Li Harvi Osvald je uhapšen kao osumnjičeni atentator. Osvalda je ubio Džek Rubi dok su ga odvodili iz policijske uprave.
Ronald Regan je preživeo pucnjavu u Vašingtonu 1981. godine, pri čemu je ranjen i njegov sekretar za štampu Džejms Brejdi. Napadač, Džon Hinkli mlađi, zatvoren je u mentalnu bolnicu. Džordž Buš je izbegao povrede nakon što je na njega bačena ručna bomba tokom posete Tbilisiju 2005. godine.
Navedeni slučajevi atentata i pokušaja atentata na predsednike SAD jasno pokazuju istorijsku prisutnost političkog nasilja u ovoj zemlji.