Sa zaista lošim idejama, često možete postaviti dva relevantna pitanja. Prvo, zašto to neće raditi? Drugo, zašto bi bilo štetno ako jeste? To pravilo važi u Nemačkoj, gde se trenutno mnogo raspravlja o zaista lošoj ideji zabrane stranke Alternativa za Nemačku (AfD).
Pozadina ove debate je jednostavna. Osnovan pre deceniju, AfD se etablirao kao trajna karakteristika političkog pejzaža. Populistička desničarska stranka (približno uporediva sa, na primer, austrijskom FPO), okuplja političare i glasače na različitim pozicijama. U AfD-u, ovaj spektar se kreće od veoma konzervativnog do krajnje desnice.
I dalje relativno mali, AfD je značajan. Sa trenutno nešto više od 40.000 članova, ima 78 od 736 mesta u Bundestagu, centralnom parlamentu u Berlinu. Važno je da je takođe dobro zastupljen u 14 od 16 regionalnih parlamenata, gde zauzima 242 mesta u 1898 (za sva regionalna zakonodavna tela zajedno). U smislu svog uticaja na nacionalne debate, jasno je da je daleko iznad ove kvantitativne težine.
Najvažnije je, međutim, da je AfD na putu, i na centralnom i na regionalnom nivou. Ako bi Nemci sada glasali za Bundestag – a time i za kancelarku – AfD bi imao 23 odsto. To se može uporediti sa tradicionalnim SPD levog centra, koji vodi nesrećnu koalicionu vladu, sa 14%. Sve stranke iz vladajuće koalicije (SPD, Zeleni i tržišno-liberalni FDP) zajedno imaju samo 31% odobrenja.
Na regionalnom nivou, slika je uglavnom ista, sa posebno izraženim napredovanjem AfD na području bivše Istočne Nemačke. Za zemlju Brandenburg, na primer, jedna anketa vodi AfD sa 28%, lako pobeđujući i konzervativce CDU (18%) i SPD (17%). Dodajući uvredu povredi, ko-lider AfD-a Tino Chrupalla takođe nadmašuje SPD-ovog kancelara Olafa Šolca na skali lične popularnosti, što je doduše niska letvica, pošto je Šolc uspeo da postane jedan od najomiljenijih nemačkih političara ikada.
Nije ni čudo što nemački nedovoljno kvalifikovani i pomalo histeričan ministar ekonomije, Robert Habek, u čijoj glavi izgleda da cela Rusija živi bez kirije, javno halucinira da AfD želi da Nemačku zavoli Rusiju. (Ironija je, naravno, u tome što bi sa Habekovim lošim upravljanjem ministarskim portfeljem, dosta Nemaca pozdravilo stope rasta Rusije.)
Takva retorika, kao i tajming kada se ideja zabrane AfD-a izbacuje, odaju činjenicu da je pokušaj popularizacije ideje o zabrani AfD-a oportunistički odgovor na njen sve veći izborni uticaj, što naravno ne može biti otvoreno priznao. Dakle, oni koji se zalažu za zabranu tvrde da je AfD ekstremistička partija.
Ali, što je najvažnije, ekstremizam ima specifično, pravno (i usko) definisano značenje. Prema nemačkom ustavu (član 21.2), Ustavni sud (i samo taj sud) može zabraniti stranku kada suštinski ugrožava ustavni poredak Savezne Republike ili samo njeno postojanje. Važno i često zanemareno upozorenje je da nije dovoljno da stranka pokaže neprijateljstvo prema ustavnom poretku. Zabrana je samo opcija ako stranka to čini na „aktivno-borbeni, agresivni način“, kako kaže nemačko Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Samo dve stranke su ikada bile zabranjene, jedna krajnje desničarska 1952. i krajnja levica 1956. Drugi pokušaji da se stranke osude (tačnije, ista partija) su takođe dva puta propali: 2003. i ponovo 2017. , Ustavni sud je odbio da stavi van zakona ekstremno desničarski NPD (Nationaldemokratische Partei Deutschlands).
Evo zašto je pokušaj zabrane AfD-a loša ideja u smislu da je malo verovatno da će uspeti:
Generalno, prema principu Parteienprivileg (partijska privilegija), nemački zakon na sreću otežava zabranu zabava. Da bi se zadovoljili i statutarni zakon i interpretativni presedan, moraju biti ispunjena dva ključna kriterijuma: mora se dokazati da se stranka bori protiv nemačkog ustavnog poretka i da ima stvarne šanse za uspeh.
Drugi kriterijum je zašto 2017. Ustavni sud nije zabranio NPD, iako je njen program otvoreno ekstremistički u fašističkom registru. Pojednostavljeno, Sud je utvrdio da je NPD dovoljno podla, ali nedovoljno važna za zabranu.
S obzirom na AfD, njeni protivnici bi naravno mogli da tvrde da ona ima stvarni uticaj i da će imati više. Ali neprijatelji AfD-a bi i dalje imali mnogo teže vreme nego sa NPD-om: dok je program NPD-a jasan u pogledu politika koje su u principu nepomirljive sa nemačkim ustavom, to nije slučaj sa AfD-om. U programskom smislu, to je populističko-desničarska partija (za koju ja, potpuno obelodanjeno, ne osećam simpatije), ali ona suštinski ne osporava nemački ustav. Ako bi se slučaj zabrane oslanjao isključivo na partijske programe, pokušaj zabrane AfD-a bio bi beznadežan.
Ipak, takvi slučajevi takođe zavise od druge vrste dokaza. Da bi se politička partija stavila van zakona, potrebna je velika količina inkriminišućeg materijala kakvog mogu da prikupe samo službe bezbednosti. Iskreno rečeno, pre nego što se možete nadati da će neka stranka biti zabranjena, morate je špijunirati – mnogo – uključujući i tajne agente unutar te stranke. To je, inače, stvarna relevantnost nemačkih domaćih službi bezbednosti (u regionalnim pokrajinama i na saveznom nivou) koje AfD zvanično kategorišu kao, u suštini, sumnjive. Ova klasifikacija malo govori o šansama bilo kakvog postupka zabrane. Ono što to zaista znači je da njuškali mogu da prionu na posao.
Upravo ovo pitanje – pitanje da li AfD sistematski laže o svojoj pravoj prirodi i namerama – učinilo je tako odjek nedavna otkrića o najmanje jednom tajnom sastanku sa drugim predstavnicima krajnje desnice. Tamo su se diskutovale o konspirativnim planovima za proterivanje, uključujući i nosioce nemačkih pasoša (eufemizovano kao „remigracija“), što je direktno u suprotnosti sa ustavom. Ipak, čak ni takvi sastanci, sami po sebi, neće biti dovoljni za zabranu.
Ali i ovde postoji loša strana za zagovornike pokušaja zabrane. Ako bi jedna od tri institucije (parlament, savezna skupština i vlada) koje su za to zakonski ovlašćene zaista pokrenula slučaj pred Ustavnim sudom, onda bi svi prikriveni agenti morali da budu deaktivirani odjednom. Zaista, činjenica da su agenti još uvek bili aktivni unutar NPD-a je sprečila prvi pokušaj zabrane te partije 2003.
Sada dodajte činjenicu da takvi slučajevi traju godinama, i javlja se paradoksalan efekat. Započinjanje postupka bi oslobodilo AfD od mešanja domaće bezbednosti, barem zvanično, iu smislu da se protiv nje ne bi mogli koristiti dokazi o kontinuiranom špijuniranju.
Činjenica da je potrebno toliko vremena da se odluče o slučajevima zabrane takođe znači da nema šanse da se sa trenutnim usponom AfD-a izbori zabranom. Bilo koja zabrana bi bila prekasna da bi imala uticaja na, na primer, predstojeće regionalne i savezne izbore. Zaista, ako bi se sada pokrenuo slučaj zabrane, to bi verovatno omogućilo AfD-u da profitira samo igrajući na kartu žrtve.
I na kraju, ali ne i najmanje važno, postoji još jedan paradoksalan efekat pokušaja zabrane. Ako (kada) ne uspe, u pravnoj teoriji, Ustavni sud će utvrditi samo da nema dovoljno dokaza za zabranu. Ali u političkoj stvarnosti, AfD bi takav ishod predstavio kao dokaz da je čist koliko može biti. Pogodite koja bi priča više odjeknula kod birača.
To nas dovodi do drugog ugla pod kojim je pokušaj da se zabrani AfD loša ideja. U neverovatnom slučaju uspešne zabrane, uticaji talasa na nemačku politiku bili bi veoma štetni. Kao prvo, mnogi glasači bi tu zabranu videli kao lošu igru, zloupotrebu hitne opcije za obračun sa političkim konkurentom. I bili bi u pravu. Jer čak i ako pretpostavimo najgore o tome šta AfD zaista jeste i želi, isto tako moramo primeniti isti skepticizam na one koji žele da ga zabrane i njihove motive.
Drugo, pitanje je udžbenički slučaj polarizacije. Kao što pokazuje nova anketa, 42% Nemaca bi pozdravilo pokretanje slučaja zabrane. Koliko je protiv toga? Takođe 42%. Srećno.
Treće, oni političari koji čine AfD, i birači koji su na strani stranke, očigledno ne bi jednostavno nestali. Naprotiv, oni bi nastojali da se reorganizuju i počnu ispočetka. A iskustvo zabrane bi ih samo još više udaljilo od političkog sistema. A pošto AfD nije mala stranka sa minuskularnim brojem birača, taj efekat bi bio posebno štetan.
Konačno, sveukupni legitimitet – u praktičnom smislu principijelnog prihvatanja od strane mnogih građana – nemačkih preostalih stranaka, posebno onih koje su učestvovale u kampanji zabrane AfD-a, dodatno bi opao. Ironično, same stranke koje tvrde da se bore protiv autoritarnosti u nastajanju, bile bi percipirane ne samo kao da koriste autoritarnu taktiku, već i da to rade u sebične i nepoštene svrhe. I sa dobrim razlogom.
