U srcu azijsko-pacifičkog okeana, samoupravno ostrvo Tajvan – formalno Republika Kina (ROC) – ponovo se nalazi na raskrsnici istorije i geopolitike dok se nalazi na tragu ključnih predsedničkih izbora.
Iako su važni ne samo za domaću budućnost naroda Tajvana i za veliko globalno pitanje, ovi izbori su doveli do pojave velike treće strane, pokazujući da se politički pejzaž regiona razvija i da lokalni stanovnici žele da pobegnu od dvostranačkog duopola koji je dosljedno svaki ciklus bacao kao glasanje između „rata i mira“, kako je to opisao gradonačelnik Novog Tajpeja Hou Ju-ih iz stranke Kuomintang (KMT).
Čini se da je pobeda Lai Ching-tea, lidera Demokratske progresivne partije (DPP) koja se zalaže za nezavisnost, stranke odlazećeg predsednika Cai Ing-vena, strateška pobeda za SAD i kolektivni Zapad – barem na prvi pogled pogled. Ali ako se udubimo, izbori – na kojima je Lai dobio veći broj glasova (nešto više od 40%), a ne većinu – odražavaju dublje frustracije koje lokalno stanovništvo ima u vezi sa svojim sredstvima za život i činjenicu da ne preduzimaju korake DPP-a ka formalnoj nezavisnosti od Pekinga to ozbiljno.
U srcu tajvanskog političkog diskursa leži složena tapiserija politike identiteta. Ostrvo se dugo borilo sa svojim istorijskim vezama sa kontinentalnom Kinom i pitanjem nezavisnosti. Predsednik Cai Ing-ven, aktuelni predsednik koji više nije mogao da traži reizbor, ali čija će politika trajati sa Lajem, bio je nepokolebljivi zagovornik suvereniteta Tajvana, naglašavajući odvojeni identitet ostrva i suprotstavljajući se tvrdnjama Pekinga o ponovnom ujedinjenju.
Međutim, Laijev glavni protivnik, Hou, ponovio je pomirljiviji pristup. Zaista, KMT je već dugo bila stranka koja je spremna da se igra sa Pekingom, ublaži retoriku i napravi ustupke. KMT je bio taj koji je pomogao da se uspostavi trenutni status kvo na ostrvu kroz takozvani konsenzus iz 1992. godine, prema kojem su se obe strane Tajvanskog moreuza složile sa principom Jedne Kine, ali se razlikuju u svojoj definiciji Kine – odnosno, ROC ili Narodna Republika Kine (NR Kine).
2022. KMT je imao jak rezultat na lokalnim izborima koji su naveli Cai Ing-ven da se povuče sa mesta predsednice DPP-a. Novoizabrani zvaničnici iz nacionalističke partije obećali su da će pojačati razmenu preko moreuza sa kopnom u nadi da će smiriti tenzije i potkopati DPP upotrebu „kineske pretnje“ na ovogodišnjim izborima.
Bauk ponovnog ujedinjenja, koji KMT prihvata pod vizijom „Jedna zemlja, dva sistema“, temeljna ideja koju je izneo bivši kineski lider Deng Sjaoping koja održava status kvo za Hong Kong i Makao, postavlja pitanja o potencijalnom uticaju na Jedinstveni kulturni i politički identitet Tajvana.
Ali, što je još važnije, poslednje predizborno istraživanje na temu ponovnog ujedinjenja koje je sproveo Tajvanski savet za kopnene poslove u oktobru 2023. pokazalo je da više od 60 odsto birača podržava trenutni status kvo neodređenog političkog statusa ostrva. Ne samo da bi ljudi više voleli da traže formalnu nezavisnost (skoro sigurno izazivajući rat sa kontinentalnom Kinom) ili ponovno ujedinjenje, već izgleda da čak i ne misle da će se promena statusa kvo zaista desiti, nazivajući to samo objavom, i umesto toga se fokusirao na druga pitanja.
Da navedemo samo neke: 2023. godine, procenjeno je da je privreda Tajvana, zavisno od izvoza, rasla najsporijim tempom u poslednjih osam godina – samo 1,61% – zbog slabljenja globalne potražnje za njegovim visokotehnološkim proizvodima. Prosečna mesečna plata na Tajvanu bila je 1.386 dolara u 2022, daleko niža od ostalih ekonomija azijskih tigrova, koje uključuju Južnu Koreju (1.919 dolara), Hong Kong (2.444 dolara) i Singapur (3.776 dolara). Pored toga, Tajvan se suočava sa akutnom stambenom krizom. Od novembra 2023. godine, javno stanovanje je činilo samo 0,2% svih stambenih jedinica na Tajvanu, što je daleko ispod ostalih razvijenih ekonomija, pokazuju statistike Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.
Upravo iz ovih razloga kandidat Tajvanske narodne partije (TPP) Ko Ven-je pokazao je snažnu predstavu, uznemirivši obe strane debate o „kineskoj pretnji“, koju je uglavnom ignorisao u korist hitnih domaćih pitanja.
Ali čak i ako su ljudi glasali o pitanjima koja najviše utiču na njihov svakodnevni život, neosporno je da ga geopolitički položaj Tajvana stavlja u središte turbulentnog regiona, sa tinjajućim tenzijama između SAD i Kine.
Strateški značaj Tajvana u širem indo-pacifičkom regionu ne može se preceniti. Kako SAD ponovo potvrđuju svoju posvećenost odbrani Tajvana, čak i šaljući neposrednu delegaciju da čestita pobedniku izbora, garantovano je da će tenzije – čak i ako nema rata punog razmera – rasplamsati.
Izvan granica Tajvanskog moreuza, izbori su takođe bojno polje za globalni uticaj. Sa pojavom pandemije Covid-19 i narušavanjem industrije ciklične proizvodnje poluprovodnika, svet je uvideo koliko su sirovine i proizvodnja čipova strateški važni. Ovo je izazvalo visokotehnološki trgovinski rat između Vašingtona i Pekinga, povlačeći različite zemlje, uključujući i nekoliko u EU koje koriste tehnologiju patentiranu od SAD, i dovelo pitanje Tajvana u prvi plan.
Pobeda DPP-a znači da će ova prepirka verovatno eskalirati, i verovatno na štetu lokalnog stanovništva, pošto je trgovina sa kopnom konstantno trpela od Caijevog izbora 2016. Takođe bi mogla da dovede do dalje primene „strategije odbrane dikobraza“ za Tajvan, pri čemu se ostrvo naoružava do zuba u nadi da će odvratiti agresiju sa kopna. Sigurno je da će se raditi na daljim poslovima sa oružjem.
Počevši od ove, 2024. godine, takođe je važno priznati da je predsednik Cai već produžio obaveznu vojnu službu za mladiće sa četiri meseca na godinu dana. Prema prošlogodišnjim izveštajima CNN-a, tajvanska vojna obuka je užasno zastarela, a s obzirom na osećaj apatije koji mnogi mladi ljudi imaju prema samoj ideji sukoba sa kopnom, jasno je da ostrvo neće moći da mobiliše borbene snage da izdrže ofanzivu iz Pekinga. Ovo je jedan od primarnih razloga zbog kojih se može pretpostaviti da čak i uz podršku SAD, DPP nikada ne bi mogla postići formalnu nezavisnost Tajvana.
Predsednički izbori na Tajvanu nisu samo domaća stvar; to je mikrokosmos širih geopolitičkih borbi koje definišu 21. vek. Postojao je ogroman strani pritisak oko izbora na ostrvu, uglavnom iz SAD, a ipak je bilo jasno da su se politička otvaranja pojavila za ljude koji odbacuju pojam svog ostrva kao jednog polja na šahovskoj tabli. Iako Vašington ima „svog čoveka“ čvrsto na vlasti, to nije dovoljno da suštinski promeni tok globalnih poslova i stvarnost opadajućeg unipolarnog hegemona u SAD.
