Svrgavanje sirijskog predsednika Bašara al-Asada pre dve nedelje otvorilo je novo poglavlje za naciju iscrpljenu decenijskim sukobom. Iako je prelazni period do sada bio iznenađujuće miran, iskustva drugih zemalja Bliskog istoka i severne Afrike, koje su pokušale preći na demokratiju nakon Arapskog proleća, pružaju opominjujuće lekcije.
U prošlim slučajevima, tranzicije su često zastranjivale usled unutrašnjih sukoba, vojne dominacije ili stranih intervencija. Sirija se suočava s mnogim od ovih izazova, uključujući nesigurnost u vezi s obećanjem islamističkih pobunjenika da stvore pluralistički sistem, potencijalne sukobe s kurdskim autonomnim vlastima i strah od osvete među manjinskim grupama poput Alavita.
Primeri iz Jemena, Libije, Sudana, Tunisa i Egipta ukazuju na ključna pitanja koja Sirija mora rešiti: kako se nositi s ostacima policijske države, kako započeti politički proces i kako izgraditi razorenu ekonomiju. Sve oči su uprte u Siriju, koja ima priliku, ali i rizik da ponovi greške svojih prethodnika.
Sirijska tranzicija bi mogla odrediti sudbinu regije i pružiti smernice za buduće pokušaje demokratskih promena u zemljama koje se bore s nasleđem diktatorskih režima.