Tenzije na Bliskom istoku rastu. Ubistveni napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. pokrenuo je spiralu nasilja u regionu. To je kulminiralo, godinu dana kasnije, u Izraelu koji je pokrenuo kopnenu invaziju na Liban. Invazija, za koju Izrael kaže da ima za cilj da se suprotstavi i uništi Hezbolah, usledila je nakon 12 meseci napada na kocku između Izraela i Irana, koji su postepeno eskalirali u intenzitetu.
S obzirom na to da je Hezbolah blisko povezan i podržan od Irana, raste zabrinutost da bi ovaj sukob mogao postati glavna tačka zapaljenja u međunarodnim odnosima. Zabrinutost je da bi ovaj rat mogao pružiti iskru koja izaziva sledeći globalni sukob.
Da biste razumeli koliko bi situacija mogla biti opasna, vredi pogledati teoriju eskalacije sukoba. Austrijski ekonomista Fridrih Glasl je 1997. objavio svoj model eskalacije sukoba u devet faza, koji je opšte prihvaćen kao najsofisticiranija studija o tome kako se sukobi mogu razviti od sporova do sveopšteg sukoba (korak koji on daje prilično zloslutno ime „Zajedno u provaliju“).
Prvi nivo je kada se sukob lako ili lako rešava, ali kada se rešenje ne postigne, pozicije na obe strane argumenta očvršćavaju i frustracija počinje da raste. Sledeći korak se prirodno dešava kada strane u sukobu nastoje da iznesu svoje argumente, nadajući se da će steći prednost na sudu globalnog mišljenja.
Treća faza modela vidi da protivnici počinju da preduzimaju akciju. Nijedna strana ne želi da ustupi prednost drugoj, dok je svaki osećaj da bi diskusija mogla ublažiti sukob nestao u međusobnom antagonizmu i nepoverenju. Shodno tome, u četvrtoj fazi, strane u sukobu pribegavaju retorici „mi protiv njih“ u pokušaju da izgrade koalicije i privuku podršku. Peta faza, opisana kao „gubitak obraza“, je kada jedan ili drugi od antagonista osećaju da su postali okaljani u očima zajednice u celini. Ugled više nije toliko važan koliko postizanje njihovih ciljeva. Ponekad jedna ili druga strana počine delo za koje oseća da ju je izolovala, što samo učvršćuje njenu poziciju.
U šestoj fazi se postavljaju pretnje ili ultimatumi. Ovo može dovesti do spiralnog širenja neprijateljstava jer strane u sukobu traže kredibilitet stavljajući vremenski okvir na pretnju, što će zauzvrat povećati pritisak na obe strane. Ovo takođe može da vezuje drugu zaraćenu stranu za pravac akcije odakle je malo mogućnosti za povlačenje. Ovo olakšava prelazak na sedmu fazu, gde antagonisti počinju da razmenjuju prve ograničene udarce kao odgovor na pretnje koje su uputili.
U osmoj fazi, ofanzivni udarci se intenziviraju, sa fokusom na pokušaju da se povredi – ili čak uništi – sposobnost protivnika za odgovor ili dovede u pitanje legitimitet vođe druge strane. Često to može dovesti do toga da se jedna ili druga strana raspadne na zaraćene frakcije, čineći situaciju sve nekontrolisanijom.
Kako sukob prelazi u fazu devet, pretnja za jednu ili drugu stranu postala je egzistencijalna, koje sada padaju „zajedno u ambis“. Svaki osećaj opreza je napušten jer je jedini cilj potpuno uništenje protivnika. Stanje totalnog rata.
Nakon godina animoziteta i osuđivanja sa obe strane, sukob između Izraela i Irana je sada napredovao do faze da su obe strane razmenile ograničene udarce jedna protiv druge. Izveštaji povezuju Iran sa planiranjem napada Hamasa 7. oktobra. Teheran je nedavno negirao da je imao bilo kakvo učešće u masakru. Hezbolah, koji je bliže povezan sa Islamskom Republikom, izveo je jednogodišnji napad raketa iz Libana na severni Izrael. Kao odgovor, Izrael je sada direktno udario protiv iranskog zastupnika, invazijući južni Liban kako bi se angažovao i pokušao da uništi Hezbolah.
Obe strane jasno žele da pokažu svoju moć i uticaj u regionu. Ali ulozi bi mogli da porastu ako Iran oseti hitnu potrebu da zaštiti svoje zastupnike. Za Izrael, njegovi lideri dugo su tvrdili da je u pitanju samo njegovo postojanje.
U pogledu Glaslovih faza eskalacije, čini se da su dve zemlje dostigle sedmu fazu, gde zadaju ograničene udarce jedna drugoj, izbegavajući direktnu konfrontaciju. I jedni i drugi žele da nateraju svog protivnika da razmisli da li je cena nastavka vredna potencijalnih nagrada koje se mogu dobiti.
Iranski vazdušni napadi na Izrael sugerišu da, iako Iran vidi da je njegov regionalni položaj ugrožen i još uvek nastoji da podrži nedržavne aktere u Gazi i Libanu, način na koji su izveli svoje napade sugeriše da se Teheran ne oseća dovoljno moćan da eskalira dalje nego što već jeste.
Jedini direktni udari koje su dve sile zadale jedna drugoj bili su iz vazduha. Iran je sada lansirao dve (velike) rakete na Izrael, jednu u aprilu ove godine i ponovo krajem septembra. Oba bombardovanja su unapred najavljena i nijedno nije rezultiralo izraelskim žrtvama.
Izrael je u aprilu odgovorio ciljanim udarom na iransku vazdušnu bazu u blizini jedne od nuklearnih instalacija u zemlji. Tek treba direktno da odgovori na najnoviji iranski baraž, ali Netanjahu je rekao da će Izrael ciljati iranska vojna postrojenja „na osnovu potreba izraelske nacionalne bezbednosti“.
Analitičari veruju da obe strane – barem do sada – koriste ove ograničene udare da signaliziraju svoju nespremnost za eskalaciju. Ali mnogo je u pitanju. Iran će osetiti svoju poziciju regionalne sile kojoj preti izraelska kopnena kampanja u Libanu. U međuvremenu, Izrael je više puta izjavljivao da se bori za bezbednost svog naroda. Čini se da ni jedan ni drugi ne žele širi sukob — a njihovi saveznici ih sigurno ne bi ohrabrili da to žele.
Dakle, jasno je da – barem do sada – ni Izrael ni Iran ne žele da idu dalje na putu ka „provaliji“ kako je predviđeno Glaslovim modelom od devet faza.
