Iako doživljavaju znatno veće stope depresije, posttraumatskog stresa i anksioznosti od svojih komšija rođenih u SAD, izbeglice uglavnom nisu bile u mogućnosti da vide pružaoce mentalnog zdravlja. Prevoz, troškovi i jezičke barijere sve su stajale na putu nege.
Pre otprilike godinu dana, grupa advokata u Atlanti pokušala je da uradi nešto po tom pitanju.
Pilot program mentalnog zdravlja naišao je na neke rane probleme: Savetnici su naučili da u nekim kulturama ne postoji reč za „stres“. Drugi smatraju da je briga atribut. Uprkos izazovima, savetnici su uspeli da pronađu održivo interesovanje, prijavivši 27 izbeglica za ukupno 204 sesije savetovanja.
Posao je obavljen kroz partnerstvo između Državnog univerziteta Džordžije i Međunarodnog komiteta za spasavanje (IRC) u Atlanti, lokalne agencije za preseljenje, gde su održane sesije savetovanja. Sedište okruga DeKalb IRC-a služilo je kao poznata lokacija za izbeglice. Savetnici su takođe imali pri ruci pomoć u prevodu kada im je bila potrebna.
Uz pomoć države Džordžije, taj pilot program mentalnog zdravlja biće proširen ove godine. Zahvaljujući ugovoru od 640.000 dolara sa Odeljenjem za javno zdravlje Gruzije i Odeljenjem za ljudske usluge, dva savetnika će do sredine februara raditi puno radno vreme u IRC-u. Više ljudi će takođe moći da pristupi uslugama putem sastanaka grupa za podršku koji se održavaju na lokacijama u zajednici širom metro oblasti. A stručnjaci GSU-a će obučavati druge pružaoce usluga širom države da bolje služe novopridošlicama u svojoj oblasti.
„Ovo finansiranje pomaže da se prošire kritične usluge mentalnog zdravlja na izbegličke zajednice u okrugu DeKalb i oblasti Clarkston. Upravo kroz partnerstva poput ovog sa Savezom za mentalno zdravlje GSU-a će na kraju omogućiti proširenje usluga mentalnog zdravlja na izbeglice širom Gruzije“, navodi se. na izjavu Nensi Najdam, portparolke Ministarstva javnog zdravlja Džordžije.
Državna podrška inicijativi za mentalno zdravlje izbeglica u skladu je sa nedavnim zakonodavnim naporima da se poboljša pristup zaštiti mentalnog zdravlja širom Gruzije.
Meri Helen O’Konor je zamenik direktora Centra za istraživanje prevencije Državnog univerziteta Džordžije (PRC), koji se fokusira na rešavanje zdravstvenih razlika među migrantima i izbeglicama. Ona je rekla da se nada da će se program mentalnog zdravlja pojaviti kao model za druge delove zemlje i da će mentalno zdravlje postati prioritet kada se izbeglice dočekaju u zemlji.
„Malo je smešno misliti da biste u našu zemlju dovodili ljude koji imaju verovatno najveću potrebu za uslugama mentalnog zdravlja, a da to ne uključite u formulu njihovog preseljenja. To jednostavno nema smisla.
Nazvan „najraznovrsnija kvadratna milja Amerike“, grad Klarkston DeKalb je vodeće središte izbeglica, sa približno 50% njegovih stanovnika rođeno u inostranstvu. Izbeglice su imigranti koji su provjereni i odobreni da dođu u SAD jer su u opasnosti od progona u svojim matičnim zemljama.
Kada su prvi put počeli da viđaju svoje nove pacijente izbeglice, savetnici GSU-a su bili iznenađeni kada su shvatili da najhitnije potrebe ljudi nisu usredsređene na traumu sa kojom su se suočili u svojim matičnim zemljama. Umesto toga, najveći izvor stresa bile su poteškoće povezane sa izgradnjom kuće u metrou Atlanti.
Ashli Oven-Smith, bihejvioralni naučnik na GSU-ovoj Školi za javno zdravlje, rekla je da ti „izazovi nakon migracije“ uključuju zadatke kao što su učenje vožnje, pronalaženje poslova koji se plaćaju dovoljno da priušte kiriju i pronalaženje kako upisati djecu u škola, između ostalih.
„Ovo su stvari koje su im sada važnije“, rekla je ona.
Kako se program širi, Oven-Smith i O’Connor rekli su da će savetnici biti bolje pripremljeni i imati jasnija očekivanja o tome kako će izgledati rane sesije, sa manjim opterećenjem na terapiju traume.
U pilot programu, „Mislim da su mislili da će ući i čuti o, znate, silovanju, mučenju i sukobu. Ali saznali smo da te stvari mogu doći uz duži tretman“, rekao je O’Konor.
„Ono što se zapravo dešava je da ljudi imaju tendenciju da imaju veliku otpornost i da su u stanju da prežive sukob u tim trenucima, ali onda dolaze u Sjedinjene Države, a bavljenje izgradnjom novog života je daleko stresnije od onoga što su doživjeli. I mislim da većina Amerikanaca ne razume koliko je neverovatno teško izgraditi ceo svoj život iznova.“
Deo razloga što je početak ispočetka u Sjedinjenim Državama toliko izazovan može da leži u sopstvenim očekivanjima izbeglica. O’Konor je rekao da su mnogi ljudi iz nepovoljnijih delova sveta od malih nogu uslovljeni da misle o SAD kao o zemlji bezgraničnih mogućnosti, gde bogatstvo obiluje. Teško se otresti tog stava i on se sudara sa stvarnošću kada izbeglice stignu ovde i suoče se sa svakodnevnim poteškoćama pokušaja da postanu potpuno novi imigranti.
Deci izbeglicama roditelji kažu: „Idemo u zemlju mleka i meda“, rekao je O’Konor. „Ili: „Idemo tamo gde novac raste na drveću.“
Kada se ne adresira, post-migraciona trauma može se spojiti sa traumom pre migracije i dovesti do zloupotrebe supstanci i drugih problema sa suočavanjem.
Još jedna lekcija koju su istraživači naučili tokom pilot programa je da mnogim izbeglicama nije potrebna psihoterapija jedan na jedan da bi se osećali bolje. Umesto toga, jednostavno treba da se osećaju manje usamljeno suočeni sa dubokom izolacijom koju preseljenje u novu zemlju može stvoriti. To je bio zaključak uspešne grupe za podršku avganistanskim majkama GSU i IRC zajedno. Ubuduće će biti stvoreno još takvih grupa.
„U razgovoru sa njima, toliko su dobili od toga što su bili jedni sa drugima. Nešto od toga je samo priroda obezbeđivanja mesta, a neke skele za društvenu podršku i izgradnju odnosa. Mnogi od njih su se osećali veoma usamljeno i pravedno biti jedno sa drugim i čuti jedno drugo kako pričaju o stvarima sa kojima se bore… znate, to je neprocenjivo“, rekao je Oven-Smit. „Svi mi žudimo za tim prostorom za povezivanje. To je nešto što nedostaje i mnogim ljudima rođenim u Americi.“
Anonimne povratne informacije koje su dostavili učesnici pilot programa sugerišu da je proširena inicijativa za mentalno zdravlje već imala pozitivan uticaj.
„Kao roditelj, motivisan sam da se oporavim zbog svog deteta“, rekao je jedan stanovnik. „Izašao sam u potpuno drugoj osobi“, rekao je drugi. Drugi učesnik je rekao: „Napetost koju sam imao i stvari kojih sam se najviše plašio, konačno sam shvatio da ih se ne treba plašiti.“
