Od završetka 20. Kongresa Partije, Kina je na diplomatskom putu. Samo u protekloj nedelji ugostio je premijera Pakistana, lidera Vijetnama i nemačkog Olafa Šolca, dok je svog potpredsednika poslao u Singapur, gde je potpisano 19 bilateralnih sporazuma. Zatim je usledio predsednik Tanzanije Samia Suluhu Hasan.
Partijski kongres je najvažniji politički događaj u Kini, gde Peking određuje svoj dnevni red i postavlja pravac za narednu godinu. Stoga je prirodno da se mnoge stvari „stavljaju na čekanje“ dok se skup ne završi.
Zatim, odmah potom, sledi poziv na akciju, a na međunarodnoj sceni Kina ima mnogo posla da uloži i mnogo toga da nadoknadi. Najhitnija stvar je nastojanje SAD da demonizuje Peking i obuzda njegov uspon, kao i stvaranje koalicija zemalja posvećenih upravo tome.
Videli smo „Kuad“, „Indo-Pacific Framevork“, AUKUS, „Partnere za plavi Pacifik“ – lista se nastavlja. Vašington je takođe uveo sankcije bez presedana na kinesku tehnologiju u pokušaju da obuzda njen nacionalni razvoj.
Kina je pod pritiskom. Ali napadi nikada nisu bili u spoljnopolitičkom priručniku Pekinga. Umesto toga, radije ide u diplomatsku ofanzivu, i to je ono što radi ovde. Cilj Kine nije da se bori sa SAD, već da indirektno podriva ciljeve Vašingtona kroz ofanzivu šarma na zemlje koje smatra važnim.
A ove zemlje – uključujući Nemačku, Singapur, Vijetnam, Pakistan i Tanzaniju – su kritične za kinesku agendu na različite načine.
Pre svega, Kina želi da zadrži Evropu na njoj, posebno u trenutku kada SAD guraju kontinent da stane na njegovu stranu protiv Pekinga. Želi da zadrži otvorene ekonomske veze i spreči razdvajanje. Nemačka, kao najveća i najuticajnija država u EU, ključna je za taj napor. Vlada u Berlinu i poslovni lideri zemlje imaju zajednički interes za ovo, a Šolcova poseta Pekingu je preduzeta uprkos ogromnom protivljenju medija i istraživačkih centara povezanih sa SAD.
Drugo, Singapur. Lavlji grad je možda mali, ali je kritičan finansijski i tehnološki centar u jugoistočnoj Aziji koji je nezaobilazan partner Kini. Prijateljski je prema SAD, ali i pozitivno gleda na Kinu. Među 19 bilateralnih sporazuma potpisanih ove nedelje, neki su uključivali tehnologiju. Singapur je veoma uticajan u održavanju jugoistočne Azije i ostatka regiona otvorenim za Kinu.
Treće, Vijetnam. Kao sused Kine i druga komunistička država, odnos sa Hanojem je veoma važan. To je takođe komplikovano. Dve strane imaju veliki teritorijalni spor oko Južnog kineskog mora, a vijetnamsko narodno raspoloženje je u velikoj meri nepovoljno prema Kini. Nije iznenađenje što ih SAD posmatraju kao potencijalnog kvazi saveznika u pokušaju da obuzdaju Peking.
Međutim, spremnost vijetnamskog lidera da dođe odmah nakon partijske konferencije signalizira da je, zahvaljujući ideologiji, Hanoj i dalje spreman da blagoslovi kineski politički sistem, nešto što ne može da ponovi sa SAD. Vijetnam ne želi da njime strateški dominira Kina, ali na kraju ne može istinski da veruje ni SAD. Istorija ne laže. Kontinuirana neutralnost Vijetnama je stoga važna tačka za Peking.
Četvrto, Pakistan. Zahvaljujući geografiji, Pakistan je jedan od strateški najvažnijih kineskih partnera, jer obezbeđuje put od same Kine do zapadnog Indijskog okeana, Persijskog zaliva, Crvenog mora, a time i Evrope. Upravo zbog toga Kinesko-pakistanski ekonomski koridor (CPEC) nastoji da maksimizira infrastrukturu zemlje kako bi ona postala ekonomska saobraćajnica za Kinu, sprečavajući svaki potencijalni pokušaj nametanja pomorskog embarga oko njene periferije i zaobilaženja Indije.
Nije iznenađujuće da je tokom posete pakistanskog premijera Šehbaza Šarifa Pekingu fokus posete bio na CPEC-u i njegovoj posvećenosti dve strane. Vredi napomenuti da je Šarif suptilno prozapadniji od svog prethodnika Imrana Kana, što znači da Kina mora da podstiče Pakistan dok se zemlja bori sa fiskalnom i humanitarnom krizom.
Konačno, Tanzanija. Za razliku od drugih strana, SAD ne ulažu ozbiljne napore da pridobiju afričke zemlje protiv Kine jer kontinent nije prioritet, a većina njenih obećanja u pogledu pomoći i razvoja je šuplja. Kina je u međuvremenu odlučila da pozove afričke lidere u Peking kako bi pokazala svoje dugogodišnje bliske veze i solidarnost sa kontinentom. Afričke zemlje nalaze publiku u Kini koju ne nalaze kod Zapada. Organizujući ove sastanke, Si Đinping će imati za cilj da nastavi da promoviše povoljne trgovinske i investicione odnose sa Tanzanijom kako bi zastupao poruku zajedničkog razvoja i odnosa „jug-jug“.
U zaključku, Kina pojačava svoju diplomatsku igru. SAD žele da stegnu omču obuzdavanja, a Peking veruje da je najbolji način da se izvuče iz toga da zadrži što je moguće više zemalja i produbi svoju ekonomsku i trgovinsku integraciju sa njima. Zbog toga su najvažniji susedi Kine – Singapur, Vijetnam i Pakistan – kao i njen najkritičniji partner u Evropi – Nemačka – bili prvi i najviši na dnevnom redu. Da zaključimo, Kina je takođe pokazala da nastavlja da daje prioritet odnosima sa afričkim zemljama, koje Zapad zanemaruje.