Francuski birači se suočavaju sa ključnim izborom 7. jula u drugom krugu vanrednih parlamentarnih izbora, gde postoji mogućnost da zemlja dobije prvu krajnje desničarsku vladu od vremena nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu. Nacionalni skup krajnje desnice, prema istraživanjima javnog mnjenja, ima izgledne šanse da osvoji većinu mesta u donjem domu parlamenta, ali rezultat je neizvestan zbog složenog sistema glasanja.
U nedeljnom prvom krugu, Nacionalni skup je zauzeo vodeću poziciju sa oko trećinom glasova, dok je koalicija Novi narodni front, obuhvatajući levi centar, zelene i tvrdolevičarske stranke, zauzela drugo mesto ispred centrističke alijanse predsednika Emanuela Makrona.
Francuski izborni sistem je specifičan, ne pruža proporcionalnu podršku strankama širom zemlje, već se zakonodavci biraju po okruzima. Direktno je izabrano preko 60 kandidata koji su osvojili najmanje 50% glasova, dok su prva dva kandidata, zajedno sa onima koji su podržani od više od 12,5% upisanih birača, kvalifikovani za drugi krug.
U mnogim okruzima, taktike blokiranja kandidata krajnje desnice već su najavljene, gde levičarska koalicija planira da povuče svoje kandidate kako bi podržala druge političare koji se suprotstavljaju krajnjoj desnici. Makronova alijansa takođe razmatra povlačenje nekih kandidata pre drugog kruga kako bi blokirala Nacionalni skup.
Očekivanja su podeljena pred drugi krug, iako ankete sugerišu da postoji realna mogućnost da Nacionalni skup osvoji apsolutnu većinu od najmanje 289 od 577 mandata. Narodna skupština, kao moćniji dom parlamenta, ima poslednju reč u procesu donošenja zakona nad Senatom, koji je pretežno konzervativan.
Emanuel Makron ima predsednički mandat do 2027. godine i izjavio je da neće odstupiti pre isteka mandata. U slučaju da Nacionalni skup ili neka druga politička grupacija osvoji većinu, Makron će biti primoran da imenuje premijera iz te nove većine, što bi moglo rezultirati „kohabitacijom“ – situacijom gde bi vlada sprovodila politike koje se razlikuju od predsednikovih planova.
Modernoj Francuskoj je poznato iskustvo kohabitacija, a poslednja se desila pod konzervativnim predsednikom Žakom Širakom, sa socijalističkim premijerom Lionelom Žospenom od 1997. do 2002. Premijer je odgovoran parlamentu, vodi vladu i podnosi predloge zakona.
U slučaju kohabitacije, politike koje se sprovode uglavnom su premijerove, dok predsednik zadržava neka ovlašćenja nad spoljnom politikom, evropskim poslovima i odbranom. Lider krajnje desnice, Džordan Bardela, izneo je stavove koji se razlikuju od Makronovih, posebno u pogledu slanja trupa u Ukrajinu i isporuke naoružanja Rusiji.
Predsednik ima mogućnost da imenuje premijera iz poslaničke grupe sa najviše mesta u Narodnoj skupštini, ali Nacionalni skup već naznačava da bi odbacio takvu opciju. Postoji mogućnost izgradnje široke koalicije od levice do desnice, mada je to malo verovatno s obzirom na političke razlike.
Stručnjaci razmatraju i opciju „Vlade stručnjaka“ koja nije povezana sa političkim strankama, ali bi bila podložna odobrenju većine u Narodnoj skupštini. Ovo bi rezultiralo vladom koja bi se bavila svakodnevnim poslovima, a ne velikim reformama.
Ukoliko politički razgovori potraju tokom letnjih meseci, postoji mogućnost „prelaznog perioda“ gde bi Makronova vlada nastavila sa tekućim poslovima sve dok se ne postigne dalji dogovor. Francuski Ustav 5. Republike pruža dovoljnu fleksibilnost da se suoči sa složenim okolnostima.
