Čini se da se navikavamo na to da je Zemlja u plamenu.
Nedavno je u Grčkoj istovremeno gorjelo više od 70 šumskih požara. Početkom 2024. godine, Čile je pretrpeo najgoru sezonu požara u istoriji, sa više od 130 poginulih. Prošle godine, rekordni požari u Kanadi gorjeli su od marta do novembra, a u avgustu je plamen opustošio ostrvo Maui na Havajima. A lista se nastavlja i nastavlja.
Gledajući vesti, svakako se čini da se katastrofalni ekstremni požari dešavaju sve češće, i nažalost ovaj osećaj je sada potvrđen kao tačan. Nova studija objavljena u časopisu Nature Ecology & Evolution pokazuje da su se broj i intenzitet najekstremnijih požara na Zemlji udvostručili u poslednje dve decenije.
Autori nove studije, istraživači sa Univerziteta Tasmanije, prvo su izračunali energiju koju oslobađaju različiti požari tokom 21 godine od 2003. do 2023. To su uradili koristeći satelitski senzor koji može da identifikuje toplotu iz požara, mereći energiju oslobođena kao „vatrena radijativna snaga“.
Istraživači su identifikovali ukupno 30 miliona požara (tehnički 30 miliona „požarnih događaja“, koji mogu uključivati neke grupe požara grupisane zajedno). Zatim su odabrali prvih 2.913 sa najviše oslobođene energije, odnosno 0,01 odsto „najekstremnijih“ šumskih požara.
Njihov rad pokazuje da su ovi ekstremni šumski požari sve češći, a njihov broj se udvostručio u poslednje dve decenije. Od 2017. godine, Zemlja je iskusila šest godina sa najvećim brojem ekstremnih šumskih požara (sve godine osim 2022.).
Važno je da ovi ekstremni šumski požari takođe postaju još intenzivniji. Oni koji su klasifikovani kao ekstremni poslednjih godina oslobodili su dvostruko više energije od onih koji su klasifikovani kao ekstremni na početku proučavanog perioda.
Ovi nalazi su u skladu sa drugim nedavnim dokazima da se požari pogoršavaju. Na primer, površina spaljene šume svake godine se blago povećava, što dovodi do odgovarajućeg porasta emisija ugljenika u šumama. (Ukupna izgorela površina svake godine se zapravo smanjuje, zbog smanjenja požara na travnjacima i obradivim površinama, ali su ovi požari manjeg intenziteta i emituju manje ugljenika od šumskih požara).
Ozbiljnost opekotina – pokazatelj koliko požar šteti ekosistemu – takođe se pogoršava u mnogim regionima, a procenat izgorelog zemljišta pogođenog paljenjem velike težine raste i globalno.
Iako globalni izgledi uopšte nisu dobri, postoje upadljive razlike među regionima. Nova studija identifikuje borealne šume krajnjeg severa i umerene šume četinara (plave i svetlo zelene na gornjoj mapi) kao kritične tipove ekosistema koji pokreću globalni porast ekstremnih šumskih požara.
Oni imaju veći broj ekstremnih požara u odnosu na njihov obim, i pokazuju najdramatičnije pogoršanje tokom vremena, dok takođe vide povećanje ukupne izgorele površine i procenta izgorenih požara velike jačine. Spoj ova tri trenda posebno je rasprostranjen u istočnom Sibiru, zapadu SAD i Kanadi.
Bez obzira na to, mnogi drugi regioni su takođe podložni požarima koji postaju sve ozbiljniji, jer ono što požar pretvara u katastrofu zavisi ne samo od trendova požara već i od ekološkog, društvenog i ekonomskog konteksta.
Na primer, u umerenim širokolisnim šumama oko Mediterana nije došlo do velikih promena u požarnoj aktivnosti i ponašanju. Ali sve veći broj kuća izgrađenih u i oko divljeg rastinja u područjima podložnim požaru jasan je primer akcije koja povećava ljudski rizik i može dovesti do katastrofe.
Udvostručenje ekstremnih šumskih požara doprinosi složenoj slici obrazaca i trendova požara. Ovi novi dokazi naglašavaju hitnost rješavanja osnovnih uzroka pogoršanja aktivnosti šumskih požara, kao što su promjene pokrivača zemljišta, šumske politike i upravljanje, i, naravno, klimatske promjene.
Ovo će nas bolje pripremiti za ove ekstremne požare, koje je skoro nemoguće suzbiti tradicionalnim metodama gašenja požara.
