Evropska unija obeležava dvadeset godina od najvećeg proširenja u istoriji. Pre tačno 20 godina, 1. maja 2004. godine, deset novih zastava zavijorilo se ispred sedišta EU.
Osam bivših komunističkih zemalja Istočne Evrope – Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Litvanija, Letonija, Estonija – i dva mediteranska ostrva, Kipar i Malta, postali su članice Evropske unije. U jednom danu broj članica porastao je sa 15 na 25.
Stanovništvo Unije je sa 370 miliona poraslo na 455 miliona, a teritorija proširene Unije protezala se od Atlantika do granica Rusije.
Osim što je najveće u istoriji EU, ovo proširenje se smatra i simboličkim ujedinjenjem kontinenta, koji je decenijama bio razdvojen Gvozdenom zavesom tokom perioda Hladnog rata.
Dvadeset godina kasnije, u jeku novih geopolitičkih tenzija, proširenje je ponovo jedna od centralnih tema. Dok se institucije EU pripremaju za prijem novih članica na Balkanu i istoku Evrope, najveće proširenje u istoriji nudi lekcije za ono što bi moglo da se desi u budućnosti.
„Big bang“ proširenje iz 2004. nesumnjivo je donelo ekonomski uspeh, u nekim slučajevima spektakularan.
Većina novih članica udvostručila je svoj bruto društveni proizvod, a u slučaju baltičkih zemalja BDP je čak trostruko veći danas nego 2004. godine.
Prosečni ekonomski rast Estonije je bio osam odsto, Poljske, Slovačke i Malte sedam odsto godišnje, uprkos finansijskoj, ekonomskoj krizi i kovidu 19. Poljska je kao neto korisnik budžeta EU za 20 godine iz evropske kase dobila oko 160 milijardi evra bespovratnih sredstava.
U celini, nove članice su sa 58 odsto ekonomskog proseka EU stigle do 82 odsto u 2024. godini.
Poređenja radi, Srbija je danas na 44 odsto evropskog prosečnog BDP-a Evropske unije.
Ekonomija Slovačke danas je veća od svih ekonomija Zapadnog Balkana zajedno.
Proširenje je donelo prednosti i starim državama članicama: novo tržište od 74 miliona stanovnika, više mogućnosti za trgovinu i investicije. Izvoz zapadnoevropskih zemalja na istok danas je u nekim slučajevima skoro petostruko veći nego pre 2004. godine, što je bio jedan od generatora rasta.
Na političkom planu, uspeh može da deluje manje spektakularno. Razlike između „nove“ i „stare“ Evrope bile su vidljive već na početku, tokom američke intervencije u Iraku.
Podele Istok–Zapad su bile jasno izražene i tokom migrantske krize. Mađarska za vreme premijera Viktora Orbana i Poljska tokom osmogodišnje vlasti partije Prava i pravde viđene su kao „neliberalne“ demokratije, sa narušenom vladavinom zakona i slobodom medija.
Strahovanja postoje da bi tim pravcem mogla da krene i Slovačka Roberta Fica.
Mnoge je to navelo na zaključak da su ove zemlje nespremne ušle u EU i da zato treba biti dodatno oprezan sa prijemom današnjih zemalja kandidata.
Ipak, mnogi analitičari ukazuju na to da bi stanje demokratije i vladavine prava u zemljama Istočne Evrope bilo verovatno mnogo gore da nije bilo pristupanja EU.
Pokazalo se da članstvo u Uniji samo po sebi nije garancija protiv nazadovanja, a pokazalo se da je demokratija ranjiva i u starim članicama EU. Ipak, tamo gde je izostala kredibilna perspektiva članstva, situacija sa vladavinom prava je mahom lošija, od Balkana do Turske.
Za mnoge, slična logika važi i na planu bezbednosti i geopolitike. Proširena, veća Evropa znači jača i sigurnija Evropa.
Šarl Mišel, predsednik Evropskog saveta, kaže da je „zastrašujuća“ i sama pomisao kako bi se danas manja i slabija EU, sa samo 15 država članica, suočila s ratom Rusije protiv Ukrajine.
„Pojavila bi se nova gvozdena zavesa na Istoku, Rusija bi okupirala ove zemlje – barem ideološki i politički, a EU bi bila mnogo ranjivija“, smatra Mišel.
Ipak, zamor od velikog proširenja na istok zavladao je evropskom politikom u godinama nakon prijema velkog broja novih članica (10 plus Rumunija i Bugarska 2007. godine, plus Hrvatska 2013). Članstvo Zapadnog Balkana, obećano u Solunu 2003, otišlo je duboko u drugi plan, a nova politika proširenja delovala je kao instrument da se ovo pitanje odloži, umesto da se uspešno završi.
Rat u Ukrajini transformisao je debatu o proširenju. Geopolitika je učinila ono što je do juče bilo nezamislivo. Ukrajina i Moldavija ekspresno su započele pregovore o članstvu, Gruzija je dobila status kandidata. Lideri EU sada jednoglasno kažu da je proširenje geostrateška investicija u mir, bezbednost i prosperitet kontinenta.
Povodom godišnjice velikog proširenja, Šarl Mišel ponovo poručuje da EU treba da bude spremna do 2030. za prijem novih članica. Evropska komisija i druge institucije započele su pripreme za EU sa više od 30 zemalja.
Međutim, taj zamah još nije stigao do Srbije i Zapadnog Balkana, gde i dalje preovlađuju skepticizam i manjak interesovanja za evropske integracije.
To je možda razumljivo, posle dvadeset godina provedenih u čekaonici, ali, po mnogima, nosi rizik propuštanja još jednog voza ka Evropi i istorijske šanse za priključak sa glavnim tokom kontinenta.
Po rečima jednog briselskog zvaničnika, prvi put u poslednjih dvadeset godina EU je zainteresovanija za proširenje nego što je Balkan zainteresovan za ulazak u EU.
Gde je bila Srbija te 2004. godine? Još daleko od debate o članstvu, zaokupljena nerešenim odnosima u državnoj zajednici sa Crnom Gorom, nezavršenom saradnjom sa sudom u Hagu i nerešenim statusom Kosova i Metohije, o čemu je tek trebalo da počnu razgovori.
Tadašnje rukovodstvo nadalo se pozitivnoj „studiji o izvodljivosti“ Brisela, kao prvom koraku u pregovorima o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.
Brojne političke prepreke i manjak unutrašnjeg konsenzusa o EU, ali i političke volje zemalja članica, učinili su da svi ovi koraci uzmu mnogo više vremena nego što je očekivano.
Srbija je pregovore o članstvu započela tek deset godina kasnije, 2014. godine. Za deset godina pregovora otvorila je 22 od ukupno 35 pregovaračkih poglavlja, zatvorila je dva. U poslednje dve i po godine nije otvoreno nijedno poglavlje.
Poređenja radi, Slovačka je svoje pregovore završila za 36 meseci, Hrvatska za šest godina.
Te 2004. godine, za mnoge zemlje Istočne Evrope završeno je putovanje koje je počelo petnast godina ranije, padom Berlinskog zida. Putovanje Srbije i krajnja destinacija i dalje su neizvesni, kao i pre 20 godina.
