Nova laburistička vlada Velike Britanije obećala je da će izgraditi 1,5 miliona domova tokom svog prvog mandata. Da bi se to postiglo, obećava reformu planiranja i ponovno uvođenje lokalnih stambenih ciljeva. Ipak, malo pažnje je posvećeno ulozi novih tehnologija.
Dronovi imaju potencijal da transformišu građevinsku industriju u Velikoj Britaniji. Međutim, naša nedavna studija u ACM Journal-u o odgovornom računarstvu otkriva da zakoni koji regulišu komercijalno korišćenje dronova u Velikoj Britaniji ostaju konfliktni, haotični, a ponekad i kontradiktorni.
Bespilotna letelica ili bespilotna letelica (UAV) je leteća mašina na daljinsko upravljanje često opremljena video kamerom ili senzorima. U građevinarstvu, bespilotne letelice mogu da prate napredak na gradilištu, sprovode bezbednosne inspekcije i čak podižu teške materijale, a neki modeli mogu da podignu i preko 20 kg.
To ih čini održivom, jeftinijom i sigurnijom alternativom ljudskim građevinskim radnicima za određene zadatke. Na primer, dronovi bi mogli da smanje učestalost pada radnika sa visine, što je vodeći uzrok smrtnih slučajeva u građevinskoj industriji. Oni takođe mogu smanjiti troškove noćnog nadzora lokacije i obavljati bezbednosne inspekcije na velikim površinama zemljišta, pomažući u održavanju energetskih cevovoda i drugih infrastrukturnih projekata.
Uprkos ovim prednostima, britanska politika bespilotnih letelica je mešavina lokalnih podzakonskih akata, nacionalnog zakonodavstva i zadržanih pravila Evropske unije (EU), stvarajući zbunjujući pejzaž za navigaciju kompanija.
Na primer, da bi upravljala dronom od 250 g u prometnom urbanom području, kompanija mora da registruje dron, prođe obuku pilota, osigura osiguranje i dobije operativno odobrenje od Uprave za civilno vazduhoplovstvo (CAA). Ovo uključuje određivanje plana leta, sprovođenje procene rizika i dovršavanje drugih administrativnih koraka.
Kompanije tada moraju da razmotre zakone o privatnosti, podacima, uznemiravanju (za dronove koji koriste kamere), buci i ljudskim pravima, uključujući potencijalni višak (ili prekvalifikaciju) ljudskih radnika.
Posebni zakoni se takođe primenjuju na dronove u građevinarstvu, uključujući propise o dizanju, zakone o zdravlju i bezbednosti radnika i zakone koji regulišu transport različitih građevinskih materijala i supstanci. Neki od ovih zakona se razlikuju na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou.
Ovo povećava regulatorno opterećenje građevinskih kompanija, čineći efikasnijim poslovanjem izazovnije. Papirologija za proces odobravanja ACV-a za slučajeve komercijalne upotrebe većeg rizika može dovesti do kašnjenja u velikim građevinskim projektima. Trenutno postoji minimalna transparentnost o tome koji projekti se odobravaju ili odbijaju, ostavljajući poslovanje nesigurnim u vezi sa svojim ulaganjima dok se ne odobri odobrenje.
Naša studija predlaže stvaranje novog nacionalnog okvira za primenu komercijalnih dronova, koji obuhvata sve prednosti i rizike u okviru jednog zakona. Predlažemo da se određeni slučajevi upotrebe, posebno u regionalnim oblastima, brzo i podrazumevano osvetle, čak i za teže dronove.
Zahtevi u pogledu linije vidljivosti – gde operateri moraju da održavaju liniju vidljivosti sa svojim dronom u svakom trenutku – trebalo bi da budu opušteni u opasnim oblastima. Ovo bi zapravo moglo poboljšati sigurnost radnika omogućavajući bespilotnim letelicama da rade nezavisno bez potrebe da ih radnici prate u opasnim situacijama.
Osim ljudi, zakon mora zaštititi i leteće životinje (kao što su ptice i slepi miševi) i insekte (kao što su leptiri i pčele), posebno one koji su u opasnosti od izumiranja.
Uticaj dronova na životnu sredinu treba pažljivo proceniti, uključujući rizik od požara ako bespilotne letelice nose hemikalije ili druge opasne materijale.
Vlada Ujedinjenog Kraljevstva trebalo bi da iskoristi nacionalnu naučnu i tehničku ekspertizu za izradu vodiča sa uputstvima, priručnika za usklađenost i drugih alata za ubrzanje procesa odobravanja.
Ovi resursi bi omogućili da se najbolje prakse šire u industriji. Standardne putanje leta, algoritmi i interfejsi za programiranje aplikacija (API) – način na koji dva ili više računarskih programa međusobno komuniciraju – trebalo bi da budu dostupni kompanijama da rade u određenim zonama bez dugotrajnih procesa dokumentacije.
Trebalo bi napraviti osnovne planove da dronovi „liftovi” interno rade na gradilištima, da dižu teške materijale između spratova.
Nacionalno zakonodavstvo moglo bi da sve pokušaje da se umanji rizik koji predstavljaju bespilotne letelice pojednostavi u jedinstveni zakon. Ovo bi rešilo privatnost, buku, bezbednost, zabrinutost za ljudska prava i životnu sredinu u jednom potezu.
Ovo bi uključivalo profilisanje buke, kako bi se osiguralo da dronovi koji rade u gradovima ispunjavaju specifične maksimalne nivoe buke. To bi takođe obuhvatilo jasnije smernice za preduzeća o upotrebi dronova koje su dozvoljene i one koje su zabranjene. Novi zakon o bespilotnim letelicama za komercijalnu upotrebu takođe bi mogao da precizira tehničke zahteve, bezbednosne karakteristike, protokole privatnosti i mere sajber bezbednosti kako bi se hakeri sprečili.
Trenutni zakoni koji regulišu upotrebu dronova zasnovani su na ideji da čovek odlučuje o putanji dronova. Kako se AI sve više integriše u donošenje odluka i kreće ka punoj autonomiji, biće potrebno malo razmišljanja o regulisanju same veštačke inteligencije.
Ko će biti odgovoran ako kontrolni program ne funkcioniše kako je predviđeno? Koja su odricanja od odgovornosti potrebna? Drugo razmatranje je da su tehnike veštačke inteligencije zasnovane na statistici preko ograničenih podataka. To znači da možda nikada neće postići ISO standarde bezbednosti koji predstavljaju vitalna merila za građevinsku industriju.
Integrisanje dronova u građevinsku industriju Velike Britanije moglo bi značajno da doprinese razvoju novog stanovanja, obezbeđujući jeftinije, bezbednije i efikasnije procese izgradnje. Međutim, vlada mora prihvatiti ovu tehnološku revoluciju i uspostaviti robusniju politiku i regulativu o bespilotnim letjelicama kako bi utrla put za budući napredak.
