KABUL, Avganistan – U godini otkako su talibani preuzeli vlast u Avganistanu, oni su koristili svoje mišiće da ograniče obrazovanje i radoznalost devojčica. Zabranili su im srednju školu, rekli su im da se prikriju i ostanu kod kuće. Ali u jednom tajnom knjižnom klubu u Kabulu, desetak tinejdžera prkosi talibanima da nastave da uče – i usput su se povezali sa devojkom iz drugog vremena i mesta koja je takođe bila primorana da živi svoj život u tajnosti, objavio je NPR.
„Imala je nadu. Borila se. Učila je. Odupirala se svojoj sudbini“, kaže Zahra. Ona je u podrumu zgrade u sporednoj uličici na periferiji Kabula, gde se klub za knjige nedavno sastao u avgustu sa dvoje mladih volontera koji deluju kao fasilitatori, upravljaju razgovorom i postavljaju pitanja.
Devojke čitaju i razgovaraju o poznatom tinejdžerkinom dnevniku, koji je počela da piše sa 13 godina. I zapanjene su paralelama: Kao i one, Anne je bila tek dete – ono koje je počelo da uči o svetu – kada je bila primorani da se kriju zbog nasilne, represivne vlade.
Fotografija Ane Frank za pasoš iz maja 1942. Ona i njena porodica krili su se od nacista sve dok nisu bili izdani i poslani u koncentracione logore 1944. Preživeo je samo njen otac. Dnevnik tinejdžera čitaju avganistanske devojke u tajnom klubu za knjige.
Kuća Ane Frank
Drugi član knjižnog kluba rezimira dnevnik na nagovor voditelja: „U početku Anne ima dobar život, ali nakon što Hitler preuzme vlast, postavlja stroge zakone i propise protiv Jevreja. Oni se kriju. Ne mogu da prave buku. Oni mora da hoda meko“.
Četiri volontera osnovali su ovaj nedeljni klub za knjige tinejdžerke ubrzo nakon što su talibani preuzeli Avganistan u avgustu prošle godine.
(NPR samo koristi imena devojčica da ih zaštiti od bilo kakvih talibanskih represalija zbog kršenja zabrane obrazovanja i ne identifikuje organizatore kluba, koji se plaše da bi Talibani mogli da ugase klub za knjige i da ih kazne zbog školovanja devojčica.)
Poreklo kluba tajnih knjiga
Devojke u ovom klubu za knjige dolaze iz kohorte koja parali srce: skoro sve su preživele bombaške napade samoubice u poslednjih nekoliko godina. Neki su bili ranjeni; drugi su pretrpeli psihičke povrede. Neka izgubljena porodica. Izgubili su prijatelje. Svi oni pripadaju progonjenoj etničkoj manjini zvanoj Hazari. Život pod vlašću Talibana je dodao njihove teškoće.
Četiri volontera su mladići i devojke koji su godinama radili u obrazovanju i društvenom radu. Nadaju se da će devojčice moći da obrađuju događaje iz sopstvenog života čitajući i pričajući o klasicima persijske i zapadne književnosti, prevedenim na farsi.
„Dođemo ovde, razgovaramo o knjigama, a onda razumemo sebe, svoja razmišljanja“, kaže jedan od mladih članova kluba knjiga Arzu. „To je kao, tako neverovatno.“
Neke od knjiga imaju za cilj da pokažu devojkama kako su druge manjine preživele progon – ili ne – kroz lične priče o otporu i patnji, poput Čovekova potraga za smislom Viktora Frankla i Dnevnika mlade devojke Ane Frank.
Donošenje jevrejskog glasa u Kabul
To je izuzetan napor u kulturi i regionu gde decenijama nije bilo značajnih jevrejskih zajednica i gde su sveštenici često klevetali Jevreje, bez dokaza, da nastoje da potkopaju muslimanske zajednice i sam islam.
Ali volonteri Hazare koji vode ovaj klub za knjige drugačije shvataju evropsko jevrejsko iskustvo: manjinu koja je nekada bila neizrecivo proganjana kao deo nacističkih napora da istrebe jevrejski narod, sa milionima ubijenih, ali koja je od tada napredovala. Nadaju se da će i devojke to videti.
Volonteri koji vode klub knjiga dodelili su Frenkov dnevnik devojkama krajem jula. Dogovorili su se da se sastanu nedeljama kasnije sa NPR-om da razgovaraju o tome.
Knjigu, koja je prevedena na preko 70 jezika i prodata u oko 30 miliona primeraka, na farsi je preveo 61-godišnji avganistanski izbeglica po imenu Kalil Vedad koji živi u Holandiji.
Vedad je rekao da je kada je prvi put naišao na knjigu na času koji je pohađao o holandskom jeziku i kulturi, bio oduševljen kako je priča Ane Frank o devojci koja se skriva rezonirala sa iskustvom mnogih Avganistanaca koji su živeli kroz decenije rata. Nadao se da će avganistanske devojke videti sebe u njenoj priči, ako bude preveo knjigu.
„U početku može izgledati iznenađujuće da su ove devojke tako snažno povezane sa Anom Frank, ali za mlade ljude koji doživljavaju teror i ugnjetavanje koji moraju da se kriju da bi spasili svoje živote, postoji nekako uteha da znaju da nisu sami“, kaže Dojl Stevik, izvršni direktor Centra Anne Frank na Univerzitetu Južne Karoline. (Centar je zvanični partner Kuće Ane Frank u Amsterdamu).
„Dnevnik nam pomaže da se prisetimo naše zajedničke ljudskosti bez obzira na naše razlike“, kaže Stevik. „Anina snažna odlučnost da ne prepusti očaju inspirisala je ljude širom sveta.
Godine 2005, nakon što je objavljeno izdanje knjige na farsi jeziku, Vedad je rekao da se vratio u Avganistan i održao male sastanke sa novinarima i aktivistima civilnog društva kako bi predstavio knjigu. Čak je držao čitanja sa avganistanskim tinejdžerkama.
Vedad je rekao da nije čuo za klub tajnih knjiga, ali je bio zadovoljan što je saznao da mlade Avganistanke pronalaze smisao u priči Ane Frank. „Čini se kao da je njegova misija na neki način ispunjena“, rekao je Vedadov sin Kaled za NPR, prevodeći za svog oca, koji ne govori engleski.
‘Mislim da je Anne Frank… prijatelj za mene.’
Arzu, jedan od učesnika kluba knjiga, rekao je da je to prvi put da su pročitali izveštaj iz prve ruke o tinejdžerki koja je proživjela ekstremne teškoće. „Mislim da mi je Ana Frank kao prijateljica“, rekla je.
„Nešto je zajedničko sa mnom i Anom Frank“, kaže Arzu. „Oboje smo žrtve rata. Mislim, Ana Frank pati od rata i ja takođe. A Ana Frank ne može da ide u školu, ne može, kao da izlazi veoma slobodno. I ja imam istu situaciju.“
Kao i Anne Frank, Arzou kaže, „mi smo samo na mračnom mestu i nema nikakvog svetla“, kaže ona. „I ne razumemo šta će doći posle ovoga.
Pre nego što su talibani došli na vlast, Arzu kaže da su njene ocene bile toliko visoke da je očekivala da će se prijaviti na fakultete u inostranstvu da bi studirala računarstvo. Taj san je gotov.
Ona ima 17 godina, ali kosa joj je prošarana sedom – zapanjujući prizor na prištićima na njenom tinejdžerskom licu. Ona misli da su sijede zato što drži u patnji koju je iskusila.
Ali ona kaže da uči da su drugi ljudi, poput Jevreja u Evropi, poput Ane Frank, preživeli gore.
„Situacija Ane Frank mi je bila teža od nas“, kaže Arzu. „Oni ne mogu da izađu, i svakog minuta razmišljaju o tome da budu slobodni, ali na kraju i umru. Pa ako se setim svoje situacije. Veoma sam zahvalan jer imam te ljude sa kojima mogu da podelim svoje ideje. Možemo se okupiti i razgovarati o bilo čemu što želimo.“
Druga devojka, 17-godišnja Masuma, koja nosi maramu boje lavande i ljubičasti ogrtač, podiže ruku da razgovara. Ona kaže da se odnosi na to kako se Ana Frank suočila sa stvarnim strahom da će biti ubijena čak i dok je pisala o svojim tipičnim tinejdžerskim problemima, uključujući zaljubljenost u tinejdžera koji je delio njihovo skrovište i njene sukobe sa majkom.
„Volela sam celu knjigu. Bilo je kao da mi prijateljica priča svoj bol, svoje priče. Kada je nazvala svoj dnevnik Kiti, osmehnuo sam se i zamišljao sam da sam Kiti, i da smo najbolji prijatelji“, kaže Masuma smejući se .
Masuma se poziva na ovaj trenutak u Frankovom dnevniku: „Sve o čemu razmišljam kada sam sa prijateljima je da se dobro provedem. Ne mogu da se nateram da pričam o bilo čemu osim o običnim svakodnevnim stvarima. Čini se da ne možemo da se približimo i to je problem.Možda sam ja kriva što se ne poveravamo jedno drugom.U svakom slučaju tako stvari stoje i nažalost ne mogu da se promene.Zato sam počeo Dnevnik.“
„Da bih poboljšao sliku ovog dugo očekivanog prijatelja u svojoj mašti, ne želim da zapisujem činjenice u ovaj dnevnik na način na koji bi većina ljudi uradila, ali želim da mi dnevnik bude prijatelj, i ja ću da nazovem ovu prijateljicu Kiti.“
Masuma kaže da se divi Ani Frank jer pokušava da ima osećaj perspektive: Bila je tužna jer nije mogla da ide u školu krijući se. Ali znala je da je gore na svetu. Ona je u svom dnevniku 1942. napisala o transportu Jevreja u logore: „Pretpostavljamo da je većina njih ubijana. Engleski radio kaže da su pod dejstvom gasa. Možda je to najbrži način da se umre.“
I kaže, Ana Frank nije odustala od obrazovanja. Pokušavala je da nastavi školovanje u tajnosti, čak i dopisno pohađajući kurs stenografije. Masuma takođe pokušava da nastavi svoje obrazovanje.
Uprkos talibanskoj zabrani srednjeg obrazovanja za devojčice, Masuma i druge devojčice su se ušunjale u srednju školu koja im je tajno dozvoljavala da pohađaju nastavu samo za dečake. U malom su broju upadali u školsku kapiju, nadajući se da neće biti primećeni.
„Ali bilo nas je previše“, kaže Masuma. Ona kaže da se direktor škole plašio da će lokalne talibanske bezbednosne snage primetiti devojčice kako ulaze i izlaze, pa je i pozivao. „Moja sestra je i dalje traumatizovana i sada ne želi da pokušava da se obrazuje.
Masuma i ostale devojke kažu da pronalaze utehu u dnevniku Ane Frank, iako znaju kako se završava. Ana Frank je umrla od tifusa 1945. godine u koncentracionom logoru Bergen-Belsen nakon što je njena porodica izdata i otkriveno njihovo skrovište. Imala je 16 godina.
Zahra, mlada žena koja je opisala Annu Frank kao da se opire sudbini, kaže da je saznanje da je kraj uopšte nije deprimirao. „Niko ne zna koliko ću dugo živeti, ni kada ću umreti“, sleže ramenima. „Jedina stvar koju možete da uradite je da ostavite nešto iza sebe za svet što vašem životu daje smisao.
Poput Ane Frank, koja je iza sebe ostavila svoj dnevnik, objavljen 1947.
„Trenutno su talibani na vlasti“, kaže Zahra. „Jednog dana, oni će nestati. Možda će ljudi zaboraviti šta su uradili devojkama poput mene.“
Ona kaže da želi da napiše knjigu kao što je to uradila Ana Frank kako bi svet saznao i za tinejdžerke u Avganistanu.
