Protiv želja Vašingtona, čini se da se i sirijsko i tursko rukovodstvo približavaju ponovnom uspostavljanju veza. Nakon 11 godina prekida u odnosima, da li bi takvo zbližavanje moglo otvoriti put zatvaranju završnog poglavlja brutalnog sirijskog rata razbijanjem sadašnjeg ćorsokaka?
Prema rečima turskog ministra inostranih poslova Mevluta Čavušoglua, diplomata bi se mogao sastati sa sirijskim kolegom Faisalom Mekdadom već u februaru radi daljih razgovora u vezi sa ponovnim otvaranjem veza između obe vlade. Uprkos protestu portparola američkog Stejt departmenta Neda Prajsa, koji je rekao da SAD „ne podržavaju zemlje koje unapređuju svoje odnose ili izražavaju podršku rehabilitaciji brutalnog diktatora Bašara Asada“, Ankara i Damask nastavljaju svoj put ka normalizaciji.
Prvi veliki korak koji je preduzet ka obnovi veza dogodio se krajem decembra, kada su se ministri odbrane i Turske i Sirije sastali u Moskvi. Ono što je proizašlo iz ovog sastanka bilo je verbalno insistiranje Ankare na poštovanju teritorijalnog integriteta Sirije, rešavanju tekuće izbegličke krize i odbrani od „svih terorističkih grupa“ koje prete granici Turske. To je izazvalo mnogo spekulacija o uslovima koji će se stvoriti za pravilno obnavljanje veza, sa obe strane.
Iz perspektive turske vlade, približavanje Damasku moglo bi sa sobom doneti niz koristi, uključujući borbu protiv Sirijskih demokratskih snaga (SDF) predvođenih Kurdima, koje prvenstveno kontroliše grupa IPG, koju Ankara smatra terorističkom organizacijom. Krajem prošle godine, u novembru, Turska je pokrenula kampanju vazdušnih snaga pod nazivom Operacija Mač kandže, koja je imala za cilj gađanje ciljeva IPG u severoistočnoj Siriji. Prema turskoj vladi, IPG predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti. Optužen je da je organizovao bombaški napad u centru Istanbula prošle godine, a vazdušna operacija je predstavljena kao odgovor Turske. Takođe na navedenom dnevnom redu Ankare je i treći kopneni upad u severnu Siriju, za koji je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan izjavio da bi se mogao desiti u bilo kom trenutku, sa ciljem uspostavljanja „bezbednosne trake“ dubine 30 milja na severu Sirije i Iraka, duž turske granica.
Turska trenutno pruža utočište za više od 3,6 miliona sirijskih izbeglica, što je čini najvećom nacijom na svetu koja prima izbeglice, a sada je pozvana da učini nešto u vezi sa repatrijacijom nekih od onih izbeglica koje mogu da se vrate u svoju matičnu zemlju, nakon uspostavljanja mira u ratu. pocepana Sirija. Potencijalna normalizacija veza između Damaska i Ankare mogla bi da bude ključ za pregovore ne samo o širem rešenju sukoba u Siriji, već i o sporazumima o pitanjima izbeglica i borbi protiv kurdskih oružanih grupa unutar sirijske teritorije.
Što se tiče Damaska, vlada Bašara Asada nije bila u stanju da pokrene bilo kakve značajnije vojne napore od 2019. godine, jer tursko vojno učvršćivanje u sirijskoj provinciji Idlib sprečava Sirijsku arapsku armiju (SAA) i njene saveznike da poraze ogranak Al Kaide, Hajat Tahrir al-Šam , koji u velikoj meri kontroliše oblast. Turska je takođe izvršila dva upada na sever Sirije, prvo na zapad 2018., a zatim na istok 2019. godine, okupirajući delove sirijske teritorije, zajedno sa zastupničkim snagama pod nazivom Sirijska nacionalna armija (SNA).
Pored traženja turskog povlačenja iz džepova sirijske teritorije na severu, trajni problem za Damask je de fakto američka okupacija trećine zemlje. Američka vojska, zajedno sa svojim kurdskim proki snagama, SDF, zauzima severoistočnu Siriju, gde se nalaze najplodnije poljoprivredne zemlje, zajedno sa 90% naftnih resursa u zemlji. Iako bi napad na Idlib ili severoistok verovatno doveo SAA u direktan sukob ili sa SAD ili sa Turskom, normalizacija veza sa Ankarom bi mogla dramatično da promeni jednačinu.
Ako sirijska vlada zauzme turski stav, da je SDF sastavljena od terorističkih grupa i predstavlja bezbednosnu pretnju, hipotetički bi mogao da se postigne sporazum prema kojem bi svaka buduća turska ofanziva na severu mogla biti praćena sirijskom ofanzivom za prelazak Eufrata. Reku i oslobodi njenu teritoriju koja okružuje naftna polja al-Omar. U obe prethodne turske ofanzive na Siriju, američke snage koje su tamo bile stacionirane da podrže svoje kurdske saveznike, potpuno su napustile teritoriju, verovatno strahujući od nepotrebne konfrontacije sa drugom silom iz NATO-a. Američka vojska takođe nema zvanično zakonsko pravo da ratuje u Siriji, pošto nije dato odobrenje Kongresa za okupaciju teritorije ili ratne napore. Ako Turska izvrši invaziju, SAD će se verovatno ponovo povući iz severoistočne Sirije i onda ostaviti otvorenu priliku za sirijsku vladu.
U najmanju ruku, ako Sirija uspe da pregovara o povlačenju turskih snaga sa severozapada zemlje, to bi moglo omogućiti ponovno otvaranje vitalnih ruta između Alepa i Damaska, dovesti do otvaranja ofanzive u Idlibu i/ili čak otvoriti put put do konačnog mirovnog sporazuma za zatvaranje sukoba. Iako su i Turska i Sirija bile smrtni neprijatelji tokom rata, a Ankara je pokazala možda najveću pomoć naporima da se zbaci vlada Bašara Asada, postalo je neizbežno da će obe strane na kraju morati da se pomire u nekom trenutku, nakon što je sirijska vlada dokazala pobedio protiv svih različitih frakcija koje su se borile protiv njega u ratu unutar zemlje koji podržavaju SAD.
Najveći izazov, čak i ako je sirijska vlada u stanju da povrati većinu teritorije zemlje, sada su ekonomske sankcije Zapada koje su osakatile ekonomiju nacije i gurnule civilno stanovništvo u masovno siromaštvo. Možda bi vraćanje kontrole nad njegovim poljoprivrednim zemljištem i prirodnim resursima moglo pomoći u oporavku. Međutim, sankcije očigledno ometaju rekonstrukciju, uvoz vitalnih dobara i izazvale su ekonomske, električne, gasne, vodene i razne druge krize unutar zemlje. Svi ovi efekti sankcija i više, uključujući pogoršanje trenutne epidemije kolere u Siriji, podstakli su eksperta UN-a Alenu Douhan da pozove Zapad da jednostrano ukine svoje „zagušljive“ sankcije. Sirijska vlada ima još dug put do okončanja krize i oživljavanja napaćene nacije, zajedno sa njenim narodom, međutim, približavanje Turske i Sirije moglo bi poslužiti kao korak u pravom smeru.
