Na današnji dan 2020. Velika Britanija je nakon 47 godina napustila Evropsku Uniju, postavši prva članica koja je izašla iz ove zajednice. Iako je Bregzit, prema mišljenju analitičara izvršen na relativno bezbolan način, visoku cenu izlaska plaćaju i Velika Britanija i EU, a ankete pokazuju da većina građana taj potez vidi kao grešku.
Tačno u ponoć između 31. januara i 1. februara 2020. godine, Velika Britanija zvanično je izašla iz Evropske unije.
Prethodno je zastava EU skinuta sa predstavništva Velike Britanije u sedištu EU u Briselu, a istovremeno i britanska zastava iz hola zgrade Saveta Evrope i ispred zgrade Evropskog parlamenta.
Tadašnji britanski premijer Boris Džonson uoči izlaska iz Evropske unije poručio je naciji da će Bregzit dovesti do prave nacionalne obnove i promene i da će nakon njega Velika Britanija postati velika evropska sila i globalni igrač.
Odluka o napuštanju EU doneta je na referendumu 2016. godine tesnom većinom sa 52 za i 48 odsto protiv. Za ostanak u Uniji glasali su veliki gradovi, dok su manji većinski podržali izlazak, takođe Engleska i Vels podržali su Bregzit, dok su Severna Irska i Škotska glasale za ostanak u Uniji.
Realizacija odluke donete na referendumu usledila je 2020, a tri i po godine kasnije, entuzijazam je splasnuo. Ankete su pokazale da čak 57 odsto Britanaca smatra da je ta odluka bila pogrešna, u poređenju sa 32 odsto onih koji su uverenja da je ispravna.
Analitičar Petar Milutinović iz Instituta za evropske studije za N1 kaže da je Bregzit izvršen na relativno bezbolan način i uz što manje troškova.
„Ujedinjeno Kravljevstvo je sve vreme bila deo ‘opt-out’ aranžmana koji podrazumeva da Velika Britanija u mnogim segmentima zajedničkih politika, poput pitanja Šengena ili evrozone, uopšte ne učestvuje. To joj je omogućilo da Bregzit izvrši sa što manje troškova i na relativno bezbolan način. Velika Britanija je rešila da u svojoj spoljnoj politici vodi umerenije odnose sa Evropskom unijom jer je ipak povratila svoj puni suverenitet u odlučivanju koji joj je Brisel oduzeo. To znači da će UK biti slobodna da donosi svoje zakone i propise bez mešanja EU. Dodatno, samostalne službe Velike Britanije takođe mogu da kontrolišu svoje granice i imigracionu politiku, odnosno mogu donositi sopstvena pravila o tome ko može ući u zemlju i raditi, što može pomoći u rešavanju zabrinutosti oko rasta stanovništva i raseljavanja poslova. Dodatno, više neće morati da doprinosi budžetu EU“, kaže Milutinović.
Ipak, kako navodi, UK plaća cenu svoje suverenosti u vidu povećane inflacije i troškova osnovnih životnih namirnica, kao i manju stopu privrednog rasta u odnosu na pretprošlu godinu zbog rata u Ukrajini i još uvek nedovršenog procesa Bregzita.
„Naime, Velika Britanija je nakon istupanja iz određenih evropskih obrazovnih, akademskih i istraživačkih mreža Evropske unije ponovo pristupila istim, nakon što je uvidela da je potpuno otkačinjanje od evropskih instuticonalnih aranžmana neefikanso na dugoročni rok“, kaže Milutinović.
Dodaje da je posledice Bregzita osetila i EU jer je izgubila stalnu članicu Saveta bezbednosti UN-a, nuklearnu silu, kao i jednu od privredno najrazvijenijih država članica sa oko 65 miliona stanovnika.
Napuštanje Evropske unije nakon 47 godina članstva, bio je i signal pojedinim političkim snagama u drugim zemljama članicama da je takav scenario izvodljiv.
Liderka italijanske krajnje desnice Đorđa Meloni bila je jedna od onih koja je na vlast došla promovišući politiku evroskepticizma, ali je nakon dolaska na poziciju premijera svoju reteriku bitno ublažila.
Ekstremno desna stranka AfD, koja je u velikom porastu u Nemačkoj, nedavno je izašla sa idejom o izlasku te zemlje iz EU. Kopredsednica stranke Alis Vajdel rekla je da AfD planira da organizuje referendum po tom pitanju ukoliko dođe na vlast.
„Ako reforma nije moguća, ako ne uspemo ponovo da izgradimo suverenitet zemalja članica EU, treba da pustimo narod da odluči, kao što je urađeno u Velikoj Britaniji“, rekla je Vajdel za Fajnenšel tajms.
Milutinović ističe da su sa sličnim nagoveštajima krenule i druge evropske zemlje, poput Holandije.
„Ali to je zasad samo populistička krilatica mnogih desnih partija u Evropi, koje koriste trenutnu ekonomsku krizu radi sticanja političkih poena. Ipak, nijedna od evropskih zemalja koja učestvuje u evrozoni ne može da planira i realan izlazak iz iste iz razloga još dublje potencijalne ekonomske recesije“, objašnjava on.
