Ne postoji konsenzus o tome ko je Tramp, i šta mu daje moć. Za neke je autokrata, za druge pajac, a za treće autentični glas nezadovoljnih Amerikanaca. Ali on, kao niko drugi, zna da iskoristi i naplati svaki i najmanji medijski prostor koji mu je dat, pa bili to i zatvorska fotografija i broj.
Iako su se američki mediji, i ne samo oni, u četvrtak utrkivali da istaknu kako je Donald Tramp prvi predsednik SAD koji je ikada dobio zatvorski broj, a njegovu zatvorsku fotografiju prikažu kao zalog dugoj ruci pravde koja će dokazati njegovu krivicu, Donald Tramp trlja ruke.
Iako je, možda, njegov zatvorski portret odraz besa, pa i straha, on je to vrlo brzo preokrenuo u svoju korist. Od zatvorske fotografije napravio je uspešan marketinški trik, uposlivši je da zaradi i novac i pristalice u predizbornoj kampanji.
Trampov preteći pogled sa zatvorske fotografije već je zaradio milione dolara uz pomoć samo jednog povratničkog tvita. Od lica očajnika stvorio je opet svoju verziju odlučnog „ujka Sema“. A Amerikanci vole ujka Sema, svi ostali ga se plaše. Zapravo, Tramp je od zatvorske fotografije uspeo da napravi ono što mu je do sada možda izmicalo – predsednički portret.
I to nije prvi put. Nakon što je opozvan u Predstavničkom domu, Donald Tramp je, takođe preko Tvitera , poslao oštru poruku svojim pristalicama.
Te 2019. godine tvitovao je crno-beli mim koji ga prikazuje kako sedi i pokazuje rukom ka kameri u stilu američke ikona „ujka Sema“ uz ispisane reči: „U stvarnosti, oni ne traže mene, već tebe. Ja sam samo na putu“.
Još ne postoji konsenzus o tome ko je Tramp, i šta mu daje moć. Postoje tri različite slike Trampa i sve su u borbi za primat u američkoj politici: potencijalni tiranin, klovnovski diletant i tribun nezadovoljnih Amerikanaca širom zemlje.
Klovn i tiranin ne isključuju se nužno, istorija je to već pokazala. Napetost ih pojačava, ukazuje na veoma različite pravce vođenja politike, i naglašava stvarnost američke demokratije.
Pokazalo se da Tramp nije spreman da plati cenu za svoj avanturizam, a paralele sa Putinom mogu biti opasne. Možda koristi masku klovna, ali daleko je od diletanta. I u poslu i sa medijima. Vreme tribuna u ovom času deluje daleko, politički je rizično u zemlji naglašenih podela.
Na kraju, na istoričarima će biti da odluče ko je zapravo Tramp, mada će ta polemika verovatno trajati mnogo duže nego njegov politički život.
Tramp je možda najbliži političkom ekvivalentu borca ultimat fajta. Vešto ubira medijsku pažnju u svakoj prilici koja mu se pruži. On radi sa jasnim ciljem: da oslabi mehanizme demokratske odgovornosti i napadne sva ograničenja svoje moći. Za posledicu to može da ima ogromnu štetu, nalik upadu njegovih pristalica na Kapitol hil.
Jedni smatraju da on ismeva demokratiju, drugi da je za demokratiju opasan, a treći da je on autentičan izraz demokratije. Bar one američke, u kojoj je sve dozvoljeno.
Tramp ne mora da bira između tih opcija, jer kod njega to ne izaziva napetost i ume sa tim da se nosi. Druga je stvar što klovn može poslužiti autokrati, odvraćajući pažnju javnosti od važnih stvari.
Bez obzira na kritike i negiranje, Tramp uvek nađe način da dođe i do elite, i do širokih narodnih masa.
Zbog toga je politička borba sa Trampom za njegove rivale uvek teška . Prosto nabrajanje svih razloga zašto je Trmp „štetan“ ide njemu naruku, njegova privlačnost počiva na osudi. Ume da iskoristi svaki minus, svaku tužbu, svako klizanje na moralnoj lestvici.
Trampove pristalice ne misle da njegov nasilni stil koji izaziva podele predstavlja ideal kako predsednici treba da se ponašaju. Oni samo misle da je njegov politički stil ispravan za ovaj trenutak. Ranija ispitivanja javnog mnjenja pokazala su da oko 40 odsto ljudi koji podržavaju Trampa ili ga ne vole kao osobu ili su ravnodušni.
Tramp možda često laže, ali nije lažan. On svoju suštinsku prirodu stavlja na videlo, i to mu je dalo izuzetnu slobodu da razbije norme na načine koji bi bili politički fatalni za konvencionalne kandidate.
On možda nema dobro razvijenu političku filozofiju, ali ima dosledne ideje kada je reč o trgovini i nacionalnom suverenitetu, a koje su se poklopile sa istorijskim trenutkom.
Zato će njegovi politički rivali opet pogrešiti ako budu trošili vreme na rasprave o Trampovom karakteru ili da redefinišu njegovu ličnost. Jedina stvar koja pomera brojeve, kažu analitičari, su argumenti da je neefikasan u odgovoru na realne probleme i izazove.
Previše je zaokupljen samim sobom i retko razmišlja o idejama i ljudima izvan svog najbližeg kruga. Tramp nije, kako je to jednom neko rekao, „aktivni autokrata, ali je ravnodušni demokrata“, a to znači da ga mnogo ne zanima politička korektnost, poštovanje zakona i ustava, bez obzira u kojoj je od svojih uloga.
Lov na duše birača, bilo stranačke bilo onih koji će poništiti izbornu karticu, uveliko je počeo, a čini se da je Tramp stekao prednost. NJegovi rivali nemaju još puno vremena da odluče koje je Trampovo lice najverodostojnije ili, pre, najviše zastrašujuće za većinu Amerikanaca.
