U mutnim vodama reke Alabame, ronilac Kamau Sadiki rekao je da je morao da pauzira pre nego što je ušao na poslednji poznati brod robova u Sjedinjenim Državama, gde je 110 ljudi bilo zatvoreno u paklenim uslovima.
„Osećate odjek, bol i patnju, vriske i urlanje“, rekao je Sadiki, ronilac koji radi na projektu olupina robova Smitsonijan. „Radimo ovaj posao da bismo razumeli nauku i arheologiju i prikupili sve podatke koje možemo da pomognemo da ispričamo priču. Ali ovde postoji još jedna čitava dimenzija sa kojom moramo da se povežemo.“
Dokumentarac „Potomak“ prepričava ovu nekada potopljenu istoriju, preplićući otkriće broda Klotilda 2019. sa pričama o potomcima 110 ljudi na brodu. Usput, postavlja pitanja o nasleđu ropstva i kako bi pravda izgledala 162 godine nakon putovanja broda.
Godine 1860 — decenijama nakon što su Sjedinjene Države zabranile uvoz robova — Klotilda je ilegalno prevezla 110 ljudi iz današnje zapadnoafričke države Benin u Mobil, Alabama. Pošto su vlasnici južnjačkih plantaža zahtevali robove za svoja polja pamuka, vlasnik plantaže u Alabami Timoti Meaher se kladio da bi mogao da preveze brod Afrikanaca preko Atlantika. Brod je kasnije potopljen da bi se sakrili dokazi o zločinu.
Ropstvo je okončano pet godina nakon dolaska zarobljenika Klotilde. Uštedeli su novac da osnuju zajednicu koja se zvala Afrička četvrt. Neki od njihovih potomaka nastavljaju da žive tamo u istorijskom zaseoku koji je duboko povezan sa svojim nasleđem, ali sada okružen teškom industrijom u južnoj Alabami.
Rediteljka Margaret Braun rekla je da se nada da će gledaoci otići sa „malo istorije koja je prepisana za njih, i da su emotivno dirnuti otpornošću ove zajednice“.
„Ovo je zajednica koja priča priču, uglavnom prenosi kroz generacije, 160 godina da bi ovu istoriju održala živom.
U filmu, potomci razgovaraju o nastojanjima svoje porodice da ne dopuste da Klotilda nestane u istoriji, pokazujući kućne video snimke rođaka koji prepričavaju priču mlađim generacijama. Neki su čitali iz „Barakona“, posthumno objavljenog rukopisa iz 1931. u kojem je bivši zarobljenik Klotilde Cuđo Luis ispričao svoju priču u intervjuu sa autorom Zorom Neale Hurston.
Dokumentarac takođe stavlja fokus na ekološke izazove koji okružuju Afrikaun, sa temama o zagađenju i stopi raka. U borbi sa ekonomskim nasleđem ropstva, jedna scena prikazuje potomka koji čita Luisove reči dok sedi u vili od pre rata. Iako porodica Meaher nije učestvovala u filmu, njihovo ime je prikazano na lokalnim znamenitostima. Druga scena se fokusira na zujanje stvoreno otkrićem broda, postavljajući pitanja o tome ko će imati koristi od otkrića.
„Ne želim da se zamah priče fokusira samo na brod. Nije sve u tom brodu“, kaže potomak Džojselin Dejvis u jednoj sceni.
Braun, koji je belac, rođen je i odrastao u Mobilu. Potomci su održali priču o Klotildi u životu, ali se nije učila ni u jednoj istorijskoj knjizi kada je bila dete.
Sadiki je rekao da se nada da će ta priča „postati deo svake knjige istorije u ovoj zemlji“ uprkos „naporima koji se ulažu da se ove vrste priča uklone iz naše svesti“.
„Zaista moramo da prevaziđemo tu sramotu i tišinu. Nadam se da će film ubaciti, ne samo u naše sećanje, već i nazad u nastavni plan i program ove nacije, priču o Klotildi“, rekao je on.
