ŠARM EL ŠEIK – Odluka nacija širom sveta da osnuju fond za pomoć siromašnim zemljama koje su teško pogođene zagrevanjem planete bila je jedna od najznačajnijih od kada su pregovori UN o klimi počeli pre 30 godina, piše AP.
To je bila nedvosmislena potvrda da su siromašne zemlje, sa ograničenim resursima, najviše pogođene ekstremnim vremenskim prilikama poput poplava, toplotnih talasa i oluja i, barem na nekom nivou, industrijalizovane zemlje koje su najviše učinile da doprinesu klimatskim promenama imaju odgovornost za pomoć.
Dok su vladini lideri, ekolozi i aktivisti slavili planove za takav fond, postoji mnogo otvorenih pitanja, u rasponu od toga kako će funkcionisati do dugoročnih posledica. Evo pogleda na razvoj ideje „gubitak i šteta“, termin koji je dat u pregovorima o klimi, i šta znamo o fondu.
Početkom 1990-ih, Alijansa malih ostrvskih država, grupa nižih priobalnih i malih ostrvskih zemalja, počela je da poziva na osnivanje fonda za gubitke i štete dok su Ujedinjene nacije stvarale okvir za suočavanje sa klimatskim promenama na međunarodnom nivou.
Od tada, ideja je uvek bila deo godišnjih klimatskih samita UN. Međutim, o tome se često govorilo na marginama pregovora, o nečemu za šta bi se zalagale zemlje u razvoju i aktivisti, dok su mnoge bogate nacije koristile svoju težinu da uguše tu ideju. Po prvi put, na ovogodišnjem COP27 to je uvršteno na dnevni red i postalo centralno mesto diskusija.
Fond će se u početku oslanjati na doprinose razvijenih zemalja i drugih privatnih i javnih izvora, kao što su međunarodne finansijske institucije, uz opciju da se druge velike ekonomije pridruže nizu.
Konačni tekst ukazuje na „identifikovanje i proširenje izvora finansiranja“, nešto što su EU, SAD i drugi tražili tokom pregovora, sugerišući da nacije koje su i visoko zagađujuće i koje se smatraju da se razvijaju prema kriterijumima, takođe treba da uplate u fond .
Tokom razgovora, Kina je rekla da novac za novi fond treba da dođe iz razvijenih zemalja, a ne od njih. Ali postoji prednost da Kina dobrovoljno uplaćuje klimatske fondove, ako to učine i SAD.
Kada je Obamina administracija obećala 3 milijarde dolara Zelenom klimatskom fondu 2014. godine, Kina je takođe platila 3,1 milijardu dolara za taj fond.
Više detalja o tome ko plaća odlučiće komisija koja planira da fond pokrene u roku od godinu dana.
U sporazumu se kaže da će fond pomoći „zemljama u razvoju koje su posebno ranjive na štetne efekte klimatskih promena“, iako će biti mesta da zemlje sa srednjim prihodima koje su ozbiljno pogođene klimatskim katastrofama takođe dobiju platu.
Pakistan, koji je bio razoren poplavama zbog kojih je trećina zemlje bila pod vodom, ili Kuba, koju je nedavno pogodio uragan Ian, mogli bi da budu podobni.
Kako će se fond za gubitke i štete uklopiti u „druge institucije, agencije koje rade humanitarni rad, pomažu ljudima da se obnove, bave se migracijskom i izbegličkom krizom, bave se bezbednošću hrane, bezbednošću vode“, rekao je David Vaskov, međunarodni direktor za klimu Svjetskog instituta za resurse.
Te detalje će komisija takođe utvrditi u narednoj godini.
Osim finansijske pomoći, osnivanje fonda se smatra velikim korakom napred, ali kako će se na kraju posmatrati zavisiće delimično od toga koliko brzo može da se uspostavi.
Na završnoj sednici u nedelju, Lija Nikolson iz Antigve rekla je da prelazni komitet treba odmah da se formira i da mu se daju jasni mandati.
„Ovaj fond za gubitke i štete mora postati čamac za spasavanje kakav nam je potreban“, rekla je ona.
Postoji jaz u kredibilitetu zbog prošlih prekršenih obećanja.
Godine 2009. bogate zemlje su se složile da obezbede 100 milijardi dolara godišnje za pomoć zemljama u razvoju da pređu na sisteme zelene energije i prilagode se klimatskim promenama. Međutim, do danas ta inicijativa nikada nije u potpunosti finansirana.
Jedan od glavnih razloga zbog kojih su se bogate nacije dugo protivile takvom fondu za gubitke i štete bio je strah da će se tada otvoriti dugoročna odgovornost. Uprkos prolazu, ta zabrinutost je još uvek prisutna, kao dokaz o tome kako su se pregovarači pobrinuli da jezik fonda ne kaže „odgovornost“ i da su doprinosi dobrovoljni.
Uprkos tim upozorenjima, osnivanje takvog fonda moglo bi imati posledice, kako pravne tako i simbolične, u klimatskim krugovima i šire. Na primer, nekoliko pacifičkih ostrvskih država traži od Međunarodnog suda pravde da razmotri klimatske promene. Oni tvrde da međunarodni zakoni moraju biti ojačani kako bi zaštitili njihova prava u slučaju da njihove zemlje progutaju nabujala mora. Osnivanje fonda za gubitke i štete moglo bi da potkrepi te argumente.
