Državna zakonodavna tela širom Sjedinjenih Država pažljivo prate sudbinu zakona iz Masačusetsa koji omogućava zatvorenicima da dobiju do godinu dana zatvora tako što će donirati svoje organe.
Prema izveštajima, zakon HD.3822, nazvan „Zakon o uspostavljanju programa donacije individualne koštane srži i organa u Masačusetsu, “ bi omogućio zatvorenicima koji učestvuju u radu da dobiju najmanje 60 dana i do cele godine pauze od kazne. To bi bilo postavljeno na posebnom ročištu za uslovni otpust na sličan način na osnovu ublaženih kazni za „dobro ponašanje“.
Međutim, to bi takođe podstaklo ponovne donacije, a pošto su zatvorenici u SAD nesrazmerno manjine i osobe sa niskim primanjima, to ima sličnosti sa šemom davanja krvi i plazme u zemlji. Taj sistem se oslanja na osobe sa niskim primanjima i studente, podstičući ih da dosledno daju svoju krv u profitnim sabirnim centrima, efektivno je prodajući u nekoj vrsti vampirske verzije kapitalizma.
U članku iz 2019. pod naslovom „Žetva krvi američkih siromašnih: najnovija faza kapitalizma“, Alan Meklaud je primetio da „oko 130 miliona Amerikanaca priznaje nemogućnost plaćanja osnovnih potreba kao što su hrana, stanovanje ili zdravstvena zaštita, kupovina i prodaja krvi je jedan od nekoliko industrija u procvatu koje je Amerika napustila.“
„Broj sabirnih centara u Sjedinjenim Državama se više nego udvostručio od 2005. i krv sada čini preko 2% ukupnog američkog izvoza po vrednosti. Da to stavimo u perspektivu, krv Amerikanaca sada vredi više od svih izvezenih proizvoda od kukuruza ili soje koji pokrivaju ogromna područja u srcu zemlje“, rekao je on.
Prema Maklaudu, „SAD snabdevaju 70 odsto svetske plazme, uglavnom zato što je većina drugih zemalja zabranila tu praksu iz etičkih i medicinskih razloga. Izvoz je porastao za više od 13 procenata, na 28,6 milijardi dolara, između 2016. i 2017. godine, a predviđa se da će tržište plazme „blistavo rasti“, prema jednom industrijskom izveštaju. Većina odlazi u bogate evropske zemlje. Nemačka, na primer, kupuje 15% celokupnog američkog izvoza krvi. Kina i Japan su takođe ključni kupci.”
Ali oni sa niskim primanjima daju krv za novac je sasvim drugačiji scenario od zatvorenika koji bukvalno daju svoje organe za slobodu. Najvažnija razlika je u tome što bi predložene donacije organa od strane zatvorenika bile rezultat krivične kazne.
Ustav SAD zabranjuje „okrutno i neobično kažnjavanje“ osuđenika, a moglo bi se reći da to čini predlog zakona neustavnim. Ali način na koji je uokviren znači da ugovor o organu za slobodu tehnički nije kazna – već jednostavno dobrovoljni sistem koji može smanjiti stvarnu kaznu osuđenika. Niti je to nužno okrutno, pošto čovek može da živi normalnu svakodnevicu bez bubrega, niti neobično, jer zdravi ljudi stalno doniraju organe.
Sjedinjene Države imaju ropstvo kao oblik kazne kodifikovano u svom ustavu, preko 13. amandmana. To je takođe zemlja u kojoj je smrtna kazna legalna na saveznom nivou, ali se uglavnom sprovodi od strane država za smrtna krivična dela, kao što je ubistvo. Američki zatvori takođe rutinski primenjuju dugotrajnu samicu, koju UN priznaju kao oblik mučenja. Stoga je prag za dokazivanje „okrutne i neobične kazne“ izuzetno visok.
Jedan od primarnih argumenata predlagača zakona je da zatvorenici od sada nemaju načina da doniraju organe čak i ako to žele. To je prilično dobar slučaj. Na kraju krajeva, zar ne bi trebalo da mogu da ostvare to pravo ako ga svi drugi imaju? I koji je argument protiv toga da izgube ovo pravo – posebno ako to pomaže svima, uključujući i zaglavljenu listu čekanja donatora u Masačusetsu?
Nažalost, lako predvidljivi problem je to što podstiče ljude da se bukvalno odreknu organa, delova svog tela, za svoju slobodu. Ovo je inherentno nemoralno. Ljudi zatvoreni u američkim zatvorima su nesrazmerno pripadnici manjinskih grupa, podložni su užasnim uslovima, sa malo pristupa ekonomskoj pomoći ili rehabilitaciji.
Ovo je jedan od glavnih razloga zašto SAD imaju najveću stopu recidivizma u svetu, sa 76% zatvorenika koji su pušteni ponovo uhapšeni u roku od pet godina, a neverovatnih 44% se vraća u zatvor za samo godinu dana. Čitav sistem je postavljen da propadne i da se ljudi vrate u zatvor, gurajući ih da doniraju svoje organe, ali bez ikakve finansijske nadoknade, samo na smanjenu kaznu.
Ovo je još jedan korak u spuštanju Amerike u, kako je Meklaud opisao, horor priču o kapitalizmu u kasnoj fazi koji bi neko mogao nazvati vampirskim i gde se bogati hrane krvlju siromašnih.
