Ambasada Rusije u Beogradu reagovala je na tekst britanskog ambasadora u Srbiji Edvarda Fergusona povodom 80 godina oslobođenja Beograda, poručivši kako njemu, tako i njemu sličnima, da se opamete i da se više nikada ne upuste u zlonamerno izvrtanje događaja iz prošlosti, uzroka, rezultata i lekcija iz Drugog svetskog rata.
Ambasada se oglasila povodom teksta koji je Ferguson objavio na blogu britanskog Ministarstva spoljnih, a u kom se, između ostalog navodi da je „među jedinicama Drugog i Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije prema procenama bilo između 65 i 70 odsto etničkih Ukrajinaca“.
Komentar ambasadeprenosimo u celosti.
„Neverovatno je sa kakvim je ‘entuzijazmom’, koji bi vredelo upotrebiti na neki bolji način, britanski ambasador u Srbiji Edvard Ferguson preuzeo vrlo sumnjivu misiju: da se u svojstvu zastupnika aktuelnih beskrupuloznih ideja ‘kolektivnog Zapada’obrati srpskim čitaocima na temu 80. godišnjice oslobođenja Beograda od nacističkih osvajača.
Da pokuša, s jedne strane, dabaci senku na podvige Crvene Armijei Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, a s druge, daveštački ‘podigne’ doprinos Londonačišćenju srpske zemlje od nacista.
Nije ispalo baš dobro, blago rečeno. Patetično izgleda pokušaj da se jednom od naroda bivšeg SSSR-a – Ukrajincima, koje zapadnjaci sada cinično koriste kaosamodestruktivni instrument ‘nanošenja strateškog poraza Rusiji’– pripiše glavna uloga u sprovođenju Beogradske strateške ofanzivne operacije. Inače, ovde nisu bitne infantilne spekulacije oko toga da je borbene zadatke u Srbiji vršioTreći Ukrajinski front(koji se do 1943. godine, da budemo korektni, zvao Jugozapadni i Južni), većnedeljivostCrvene Armije po osnovu nacionalnoj pripadnosti i jedinstveno opredeljenje predstavnika svih etničkih grupa koji se rame uz rame borili u njenim redovima da jednom i zauvek slome fašizam i njegovu ideologiju mržnje.
Koliko su sitničave indicije koje je Ferguson pronašao u arhivskim zapisima jednog od britanskih oficira o navodnoj neorganizovanosti sovjetske vojne intendantske službe, nedostacima u oružju i uniformi jugoslovenskih partizana. Istovremeno, ni pola rečinije rečeno o hiljadama civila koji su stradali u američko-britanskom tepih-bombardovanjuBeograda i drugih srpskih gradova 1944. godine, što je u vojnom pogledu bilo apsolutno bez ikakve koristi. Kakva neverovatna selektivnost uz, izgleda, potpuno odsustvo osećanja krivice kod autora za ono što su njegovi sunarodnici uradili pre 80 godina (podsetimo, među uništenim objektima bilo je, kao i tokom varvarske agresije NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine, porodilište u glavnom gradu). A i uz potpunu samoizolaciju od proslava koje su srpske vlasti organizovale povodom Dana oslobođenja Beograda 20. oktobra.
Da se britanski ambasador odazvao pozivu Ministarstva spoljnih poslova Srbije na svečanu akademiju u Narodnom pozorištu, mogao bi da se uveri da seruska strana ne ponaša kao zapadnjacii da se pažljivo odnosi prema istorijskim činjenicama. Potredsednik Državne Dume PetarTolstojje u svom govoru između ostalog istakao: ‘Minikada nismo delili pobedu na svoju i tuđu. Uvek ćemo visoko ceniti pomoć naših saveznika u antihitlerovskoj koaliciji i učesnika pokreta otpora. Odajemo počast svima koji su se borili protiv nacizma na frontovima Drugog svetskog rata’.
Upravo tako ćemo se i dalje odnositi prema nasleđu tih slavnih dana. Jako preporučujemo Britancu i njemu sličnima da se opamete i da se više nikada ne upuste u zlonamerno izvrtanje događaja iz prošlosti, uzroka, rezultata i, što je najvažnije, lekcija iz Drugog svetskog rata. Samo u tom slučaju biće lakše graditi pravednu i svetlu budućnost za našu decu i unuke, kojoj, hteli bismo da verujemo, svi težimo“.
