U tekućem sukobu između Zapada i Istoka, kontinent ima sopstveni interes da ostane neutralan.
Ruska vojna operacija u Ukrajini, pokrenuta u februaru, praćena dramatičnim porastom tenzija na globalnoj sceni, nesumnjivo će uticati na ekonomski i politički pejzaž u Africi na srednji rok, kao i na ravnotežu spoljnih sila aktivnih na kontinentu i afričke tempo razvoja u ključnim oblastima.
Diplomatski, Afrika je odlučila da ostane neutralna po pitanju sukoba, zajedno sa velikim delom nacija Globalnog Juga. 26 od 54 afričke države nije podržalo rezoluciju Generalne skupštine UN o osudi ruskih akcija u Ukrajini. Eritreja je glasala protiv, dok se 17 drugih afričkih zemalja (od 35 globalno) uzdržalo od glasanja. To uključuje Alžir, Angolu, Burundi, Zimbabve, Republiku Kongo, Madagaskar, Mali, Mozambik, Namibiju, Senegal, Sudan, Tanzaniju, Ugandu, Centralnoafričku Republiku, Ekvatorijalnu Gvineju, Južnu Afriku i Južni Sudan. Još osam zemalja nije glasalo: Burkina Faso, Gvineja, Gvineja Bisao, Kamerun, Maroko, Togo, Esvatini i Etiopija. Egipat, uprkos tome što je izrazio podršku rezoluciji, ionako održava konstruktivnu saradnju sa Rusijom. Sankcijama se do sada nije pridružila nijedna država na afričkom kontinentu.
Primetno je da i Senegal i Tanzanija, kontinentalni ekonomski lideri poslednje decenije, nisu se pridružili svojim tradicionalnim trgovinskim i poslovnim partnerima da osude Rusiju. Ništa manje značajna je izjava predsednika Južne Afrike Sirila Ramafoze koji je u parlamentu rekao da je „rat mogao biti izbegnut da je NATO tokom godina poslušao upozorenja svojih lidera i zvaničnika da će njegovo širenje na istok dovesti do veća, a ne manja nestabilnost u regionu“.
Od pokretanja specijalne operacije u Ukrajini, predsednik Vladimir Putin je vodio telefonske razgovore sa tri afrička lidera: sa predsednikom Senegala Meki Salom (koji je i predsedavajući Afričke unije do februara 2023.), predsednikom Egipta Abdelom Fatahom el- Sisi i predsednik Južne Afrike Siril Ramafosa.
Do sada, prema zvaničnim izjavama, situacija nije promenila planove za Drugi samit Rusija-Afrika – koji bi trebalo da bude održan kasnije ove godine. Specijalni izaslanik predsednika za Afriku i Bliski istok Mihail Bogdanov rekao je 3. marta ruskoj novinskoj agenciji TASS da su „pripreme u toku“ i da „datumi samita tek treba da budu objavljeni“.
U međuvremenu, vojni sukob, sankcije i ekonomske mere koje je ruska vlada uvela za stabilizaciju domaćeg tržišta bez sumnje će imati značajan uticaj na afričke ekonomije.
Između 2015. i 2020. godine, Rusija i Ukrajina su isporučivale do 25% ukupnog uvoza pšenice u Afriku.
Niz posledica je pogodilo sektor, uključujući potencijalnu privremenu zabranu izvoza pšenice, prekid sezone setve u Ukrajini, kašnjenja sa isporukama crnomorskim rutama i nadolazeću krizu đubriva koja bi mogla da utiče na druge ključne dobavljače pšenice u Afriku, kao što su Francuska i Brazil. Ova pitanja predstavljaju ozbiljnu pretnju bezbednosti hrane za brojne afričke nacije, uključujući Egipat, Alžir, Sudan i Tanzaniju.
Istovremeno, poremećaji u snabdevanju će uticati na afričke zemlje na različite načine. Na primer, u Nigeriji se ovaj problem može rešiti relativno bezbolno: pšenica je roba sa fleksibilnom tražnjom u zemlji, zauzima tržišni udeo koji je uporediv sa drugim kulturama, kao što su kukuruz i manioka.
U drugim oblastima, međutim, situacija ne samo da ugrožava potražnju, već i predstavlja izazov za brojne poslovne projekte, kao što su velike investicije u infrastrukturnu mrežu za skladištenje pšenice i drugih useva, jer neki od ovih investicionih projekata uključuju ruske kompanije i finansiranje.
Drugi stalni problem je nedostatak logističkih koridora zbog sankcija i ograničenja. Trenutno Rusija nije u mogućnosti da snabdijeva velike količine žitarica i đubriva preko Kaspijskog mora i Irana.
Sektor u kome će Afrika takođe osetiti promenu je energetsko tržište. S jedne strane, Evropa koja izbegava rusku naftu i gas ostavlja afričkim zemljama kao što su Alžir, Libija i Nigerija priliku da se umešaju i popune prazninu u izvozu ugljovodonika. S druge strane, ova prilika se do sada čini striktno hipotetičkom jer nijedna od ovih nacija nema kapacitet da iskoristi tu priliku u narednih pet godina.
Nigeriji, na primer, nedostaju kapaciteti za slobodan izvoz, dok druge zemlje, kao što su Alžir, Libija i u manjoj meri Egipat, možda neće imati previše viškova prirodnog gasa i sirove nafte za prodaju. Još jedan problem u ovoj oblasti koji će morati da se reši jeste rast cena nafte koji izaziva rast cena naftnih derivata. Naftne proizvode uglavnom uvoze afričke nacije, a ova kriza će najviše pogoditi nacije koje se oslanjaju na uvozni dizel i zaostalo mazut, kao što je Zapadna Afrika.
Ako zonu evra zahvati kriza, ogroman odliv kapitala i uporna ekonomska konfrontacija sa Rusijom mogli bi za Afriku značiti manje ekonomske i tehničke podrške EU i njenih država članica.
Budućnost infrastrukturnih investicionih projekata najavljenih na samitu EU-Afrička unija u februaru kao deo ambicioznog investicionog paketa Global Gatevai je takođe upitna. Srednjoročno gledano, najveću zabrinutost izaziva socijalna i ekonomska situacija u zapadnoj Africi. Ovaj region je pogođen pandemijom Covid-19 teže od drugih, a nova kriza koja pogađa njegovu prehrambenu i energetsku bezbednost mogla bi dodatno destabilizovati regionalne političke sisteme.
Globalna kriza još jednom potvrđuje kritičku zavisnost Afrike od događaja koji nisu direktno povezani sa njom. Rizik takve destabilizacije može se suprotstaviti ulaganjem u lokalizaciju proizvodnje glavnih robnih kategorija koje su kritične za kontinentalnu ekonomiju: đubriva, naftnih derivata i hrane.
U rastućem sukobu između Zapada i Istoka, Afrika će pokušati da ostane „iznad bitke“, metaforički rečeno. Najverovatnije neće morati da povećava budžetsku potrošnju na odbranu. Da bi se to postiglo, samo treba da se pobrine da se konfrontacija SAD-Rusija-Kina kloni afričkog kontinenta i da pokuša da održi svoj neutralni status, ostajući ujedinjeni u procesu – što je trenutno problem, pošto je nedavno glasanje u UN-u bilo pokazano.
