Jedno od neizrečenih pravila ljudskih stvari je da obični građani nikada ne bi trebalo da budu lično maltretirani zbog političkih postupaka svojih lidera. Ta istina nikada nije dovoljno uočena i potpuno je nestala kada je Rusija započela svoju vojnu operaciju u Ukrajini.
Ove nedelje, srpska teniska senzacija Novak Đoković izneo je snažan prekor odluci Vimbldona da zabrani učešće ruskim igračima na čuvenom turniru na travi.
Nazivajući sebe „detetom rata“ koje je doživelo „emotivnu traumu“ 78-dnevnog NATO bombardovanja njegovog rodnog Beograda 1999. godine pod vođstvom SAD, Đoković je opisao zabranu ruskih igrača na prestižnom teniskom turniru kao „ luda.”
„Ne mogu da podržim odluku Vimbldona, mislim da je to suludo“, rekao je prvoplasirani igrač sveta. „Kada se politika meša u sport, rezultat nije dobar.
Kad bi samo lideri zapadnih institucija bili blagosloveni takvom urođenom mudrošću. Zahvaljujući visokom nivou rusofobije, uz nedostatak signalizacije vrlina, Rusi su sada žrtve institucionalne diskriminacije, i to ne samo na teniskom terenu. Od Olimpijskih igara do igre šaha, vlasnici ruskih pasoša bivaju progonjeni ne svojom krivicom.
Izgovor za ovu inkviziciju koja je sada izložena u zapadnim prestonicama je da je „Rusija napala svog suseda.“ Međutim, za one koji više vole malo konteksta u svojim dnevnim vestima, važno je napomenuti da je Moskva izdavala upozorenja zbog napada Ukrajine na Ruski govornici u Donbasu – koji je ruski predsednik Vladimir Putin opisao kao stvarni „genocid“ – već duže vreme. Predvidljivo, Zapad je bezbrižno ignorisao ozbiljnu zabrinutost Moskve po tom pitanju sa svim tragičnim posledicama tog stava koji je danas prikazan.
Dok ljudi imaju žestoko podeljena mišljenja o načinu delovanja Moskve u Ukrajini, jedna stvar se ne može osporiti: od nelegalne invazije Džordža V. Buša na Irak 2003. do vojne nezgode Baraka Obame u Libiji 2011. godine, zapadni sportisti nikada nisu bili primorani da trpe bol od izbacivanja iz međunarodne konkurencije zbog borbenosti njihovih vođa. Neki bi to mogli nazvati čudnim.
Ako su liberalni signalizatori vrlina zaista zabrinuti da se razmeću svojim mirovnim akreditivima, zašto onda nisu iskoristili priliku da zabrane američke, britanske, australijske i druge NATO sportiste iz sveta sporta? Na kraju krajeva, invazija predvođena SAD-om na Irak, na primer, dovela je do smrti, ranjavanja i raseljavanja preko milion ljudi, dok je jednako pogrešna „intervencija“ u Libiji dala jednoj od naprednijih afričkih zemalja status trećeg sveta praktično preko noći. Da li su američki sportisti proterani sa Letnjih olimpijskih igara 2004. kao kazna za to što je američka vojska sprovela „šok i strahopoštovanje“ bombardovanje iračkog naroda godinu dana ranije? Nimalo. U stvari, tim SAD je napustio Atinu sa najvećim brojem medalja te godine (101), a slede Kina i Rusija.
Možda su sportisti članice NATO-a bili izopšteni tokom Letnjih olimpijskih igara 2012. zbog napada vojnog bloka na Libiju? Jok. Ne samo da su zaraćene zapadne države oslobođene krivice za svoje postupke od strane lažnih medija, već je London nastavio da bude domaćin Igara sledeće godine. To je izvanredno s obzirom na to da je britansko kraljevsko vazduhoplovstvo, u dosluhu sa uobičajenim zapadnim osumnjičenima, lansiralo svoj deo raketa Tomahavk na Libiju, pomažući da se svrgne vlada Moamera Gadafija, iako to nije bilo ono što je Rezolucija UN 1973 propisala ( Slično „neuspešnoj obaveštajnoj službi“ koju su SAD iznele da podrže svoje vojne akcije u Iraku 2003. godine, jurnjava u rat u Libiji je izgrađena na brdu laži, kao što je izveštaj britanskog parlamenta tek kasnije otkriven).
Ipak, sada kada Moskva oseća potrebu da se naoružava u odbrani svoje „nacionalne bezbednosti“, brigada za kulturu otkaza je u punoj snazi, kažnjavajući Ruse kao gubavce i izopćenike nedostojne međunarodne konkurencije. A za one „srećne“ ruske sportiste kojima je dato odobrenje da se takmiče u sportskim takmičenjima (Asocijacija teniskih profesionalaca, na primer, podržava uključivanje ruskih i beloruskih igrača, ali samo ako pristanu da se takmiče kao „neutralni“ bez državljanstva) , moraju to da urade bez ikakvog spoljašnjeg znaka svog nacionalnog nasleđa, da ne bi pogled na rusku trobojnicu izazvao lupanje srca među novopreobraćenim ratomrzcima.
Takvo eklatantno licemerje i dvostruki aršini u pogledu ruskog naroda podjednako su predvidljivi koliko i odbojni. Na kraju krajeva, zapadni mejnstrim mediji su odavno usavršili svoje ocrnjivanje Rusa.
Jasno je da se njihovo novinarstvo više ne bavi držanjem vlade odgovornom; nego se koristi od strane nosilaca moći i obaveštajnog aparata da bi manipulisali i podstaknuli javno mnjenje na određeni narativ, obično na veliki račun Rusije. Danas, nakon mnogo godina izloženosti ovoj nemilosrdnoj antiruskoj kampanji, samo je dečja igra ubediti zapadnu publiku da ruski sportisti „zaslužuju“ da ih se izbegava.
Dakle, šta je krajnji cilj ovih ružnih napada na ruske sportiste i sportiste? Zapad ih koristi kao pione u svojim nastojanjima – ne da kritikuje rat, čiji su zapadne sile godinama bile najveći promoteri – već radije da nanese moralnu štetu zemlji preko njenih sportista. Međutim, sudeći po stepenu podrške koju Vladimir Putin sada uživa među Rusima, čini se da ti napori i dalje padaju van granica, a istovremeno otkriva koliko je Zapad zapravo licemeran kada je reč o obračunu sa Moskvom. Šta god da je slučaj, svet sporta, koji je sada upadljivo lišen jedne od najvećih sportskih nacija na svetu, najveći je gubitnik zapadnih dvostrukih standarda i licemerja. Tragedija je što je sport dozvolio politici da tako bezobzirno gazi polje snova.
