Želja da se poremeti uspostavljeni politički sistem snažan je motiv za razmenu teorija zavere, pokazuju nova istraživanja. Ovo je bez obzira na to da li delilac veruje u teorije koje dele ili ne.
Istraživači čak imaju izraz za ovu glad za sabotažom: ‘potreba za haosom’.
Iako se svi u određenoj meri bavimo zaverom, neka od ovih verovanja mogu postati opasna. Sve veće širenje i moć dezinformacija na mreži, neke podstaknute stečenim interesima, stvorilo je snažnu motivaciju da se istraži psihologija koja stoji iza razmišljanja o zaveri.
Proširujući prethodna istraživanja, politikolog sa Univerziteta Karleton Kristina Farhart i kolege anketirali su 3.336 pojedinaca u SAD, ravnomerno podeljenih na obe strane političkog spektra. Postavljali su pitanja da ispitaju da li su ispitanici verovatnije delili teorije zavere zato što su im verovali, da bi oglasili alarm ili zbog potrebe za haosom.
Kao iu prethodnim istraživanjima, Farhar i tim su otkrili da je vera u zaveru najjači faktor koji određuje da li je osoba voljna da širi teoriju putem društvenih medija. Često ova uverenja proizilaze iz legitimnih i neispunjenih briga sa kojima se ljudi bore u svakodnevnom životu.
Iznenađujuće, novi podaci ne podržavaju hipotezu da promoteri teorija zavere „zvuku uzbunu“ kako bi pojačali podršku protivnik koji se smatra da je to slučaj. Ovo bi ukazivalo na to da su delioci zavere motivisani da podrže kulturnu grupu sa kojom se najviše identifikuju.
Umesto toga, potreba za haosom bila je jači pokazatelj da li su dobrovoljci verovali da su voljni da šire teoriju zavere. Ovo sugeriše dublju složenost od „navijanja za sopstveni tim”.
„Dok neki pojedinci dele posebno da bi osporili političke rivale, drugi to čine kako bi doveli u pitanje ceo politički sistem“, rekli su istraživači Eriku V. Dolanu za Psipost.
Pošto je istraživanje posmatrano i zasnovano na odgovorima koji su sami prijavili, tim ne može motivaciju pripisati direktno činu deljenja. Ali oni su uzeli u obzir mnoštvo faktora koji bi mogli uticati na rezultate, uključujući koliko su ispitanici politički, njihovu sklonost ka poverenju i njihovu starost, pol, prihode i etničku pripadnost.
Tragači za haosom su verovatnije rekli da se u potpunosti slažu sa izjavama kao što su:
„Probleme u našim socijalnim ustanovama ne možemo da rešimo, moramo ih srušiti i krenuti ispočetka.
Oni koji veruju u teorije zavere takođe će ih deliti ako dele i ovu potrebu za haosom.
Ali ova motivacija ni ne zahteva nužno od ljudi da veruju u ono što dele. Umesto toga, čini se da se tragači za haosom osećaju opravdano da pojačaju poplavu dezinformacija na mreži, bilo kao napad na establišment koji ne radi za njih, ili samo da ublaže dosadu, na šta ukazuje snažna saglasnost sa izjavom:
„Potreban mi je haos oko sebe – previše je dosadno ako se ništa ne dešava.“
Ovo je u skladu sa prethodnim studijama koje sugerišu da će ljudi koji se osećaju finansijski ili socijalno nesigurno verovatnije verovati u zavere. To bi takođe objasnilo zašto postoji porast razmišljanja o zaveri u vreme krize, jer se ljudi susreću sa finansijskim poteškoćama i zdravstvenim neizvesnostima.
Prethodna istraživanja su takođe potvrdila da zavaravanje nekog drugog može da pruži trenutni osećaj kontrole koji zaverenički skloni možda nedostaje negde drugde u njihovim životima.
Dakle, s obzirom na sve veće stresove sa kojima se svi suočavamo u svakodnevnom životu na previše frontova, novi rezultati verovatno ne bi trebalo da budu iznenađenje. Građani SAD, na primer, doživljavaju rastuće troškove života, pogoršanje zdravlja, povećanu finansijsku nesigurnost i lošije rezultate u obrazovanju, sve više prirodnih katastrofa i rastuću stopu smrtnosti.
„Naši nalazi… [pružaju] jake dokaze koji sugerišu da su pojedinci voljni da dele teorije zavere na društvenim medijima ne samo da bi ojačali postojeća uverenja, već i da bi mobilisali druge protiv čitavog političkog sistema“, zaključuju Farhar i njegove kolege u svom radu.
