Prošlo je više od 50 godina otkako je došlo do pravne i kulturne promene oko toga da žene zadržavaju svoja prezimena kada se udaju. Ali mnoge žene koje se udaju za muškarce i dalje se odlučuju da promene svoje ime u muževljevo nakon što kažu: „Da“.
Istraživanje Pew Research-a iz 2023. pokazalo je da su četiri od pet žena u Sjedinjenim Državama koje su se udale za muškarce uzele prezime svog muža.
Zašto je ova tradicija ostala tako ukorenjena?
„Jednom rečju: patrijarhat“, rekla je Suzana Danuta Volters, profesorka i direktorka studija o ženama, rodu i seksualnosti na Univerzitetu Northeastern. „Nije sve tako komplikovano. … Koliko god da smo postigli toliko uspeha i promenili način na koji ljudi razmišljaju o rodu, te ideologije je veoma teško poništiti.“
Koncept žene koja uzima muško prezime seže u 15. vek kada su se žene zakonski smatrale muževim nakon udaje. Ali tek 1970-ih mnoge države su počele da menjaju svoje zakone kako bi ženama olakšale da zadrže svoje prezime nakon udaje. Pre toga, mnogi lokalni zakoni zabranjivali su ženama da rade stvari poput dobijanja plata, pasoša i vozačkih dozvola ili glasanja ako zadrže svoje ime nakon udaje, prema časopisu Time.
„Sa pojavom onoga što se naziva drugim talasom feminizma od 60-ih pa nadalje, sve je to osporeno na sudovima kako bi žene mogle da dobiju bankovne račune na svoje ime“, rekla je Volters. „Za ove stvari su se borile feminističke pravne aktivistkinje i feminističke političke aktivistkinje. Bio je period 70-ih godina kada je došlo do stvarnog porasta broja žena koje zadržavaju svoja imena. A sada smo se vratili na ove nove statistike.“
Ali uprkos tome, Tajm takođe izveštava da je broj žena koje su zadržale svoje prezime porastao sa oko 17% 1970-ih na otprilike 20% koji to čine danas.
Voltersova je rekla da često razgovara sa mladim ženama koje priznaju seksističke korene ove tradicije, ali svejedno planiraju da uzmu ime svog muža. Njihovo rezonovanje je često da je lakše ići uz tradiciju i da žele isto prezime kao i njihova deca. Neki takođe kažu da njihov supružnik želi da to učine.
Nasuprot tome, malo ko razmišlja o tome da im muž uzme ime, rekao je Volters. Podaci to potvrđuju: ista anketa Pev-a objavila je da je 92% muškaraca koji su se oženili ženama zadržalo svoje ime, dok je samo 5% uzelo ime svoje žene.
Volters je rekao da mnogi smatraju da je ideja da muškarac uzima ime žene „maskulirajuća“, što pokazuje koliko je ova tradicija zapravo rodno zasnovana.
„Imali smo stotine godina žena koje su uzimale prezime svog muža“, rekla je ona. „Zašto nemamo stotine godina da muškarci uzimaju ženska prezimena? Žene kažu ‘Ma, lakše je.’ Odlično. Zašto to ne bi uradio? Za mene, kako to nije samo tradicija, već politička, govori i činjenica da vrlo malo ljudi to tvrdi… Ako je to vaš argument, da je to teško izvodljivo i svi želimo istog imena, (muškarci mogu) da se otarase svojih“.
Još manji broj ljudi stavlja crticom svoje ime: samo 5% žena je to učinilo kada su se udale za muškarca, dok je manje od 1% muškaraca učinilo isto. Volters ukazuje na iste ideje o prezimenima zbog razloga koji stoje iza ovih brojeva.
Iako se možda čini da je lakše ići sa tradicijom, Volters je rekla da se nada da će više žena početi da razmišlja o implikacijama ove posebne prakse, posebno s obzirom na njenu istoriju.
„Ideja da ne govori nešto o odnosima muškaraca i žena u instituciji braka pomaže da se ta nejednakost zadrži na mestu“, rekao je Volters.
„Nije benigno. Ono što mi je toliko čudno kada vidim te statistike je da ovo nije teško. Ima mnogo stvari koje je teže promeniti. To bi svaka žena i svaki muškarac u braku mogli da urade. Mnoge žene koje su feministkinje kažu: ‘Ne želim da ljuljam čamac.’ Ako ova mala stvar ljulja čamac, na kojim velikim stvarima ne biste hteli da ljuljate čamac? Nejednakost funkcioniše na više nivoa i brak je centralna institucija u našoj kulturi. A mi ipak toliko oklevamo da to zaista promenimo u načine koji su pravedniji“.
