Postoji logika i izvesna poetska pravda u ideji da se zamrznuta ruska sredstva koriste za finansiranje rekonstrukcije Ukrajine. Ruske snage su napravile štetu vrijednu desetine milijardi dolara u ničim izazvanom napadu na njihovu susjednu zemlju i počinile zločine nad Ukrajincima. Moralni argument za osiguranje da „agresor plaća“ je moćan. Međutim, da bi zadržale moralnu visoku poziciju, demokratije koje podržavaju Ukrajinu moraju da poštuju pravilan proces i vladavinu zakona, piše Njujork Ledžer (The New York Ledger).
Postoji nekoliko komplikacija. Zamrzavanje imovine — lišavanje korišćenja imovine vlasnicima — razlikuje se pravno i praktično od konfiskacije i preraspodele. Prema međunarodnom pravu, imovina osuđenih ratnih zločinaca može biti zaplenjena radi obeštećenja žrtvama. Još ne postoje takve presude protiv visokih Rusa, iako je Moskva prkosila privremenom nalogu Međunarodnog suda pravde da obustavi svoju vojnu akciju. Štaviše, uprkos svojoj podršci Ukrajini, zapadni saveznici sami nisu u ratu sa Rusijom.
Istražuju se dve mogućnosti: konfiskacija već zamrznutih računa, jahti i vila oligarha povezanih sa Putinom i zaplena državne imovine — pre svega, 300 milijardi dolara zamrznutih rezervi ruske centralne banke koje se drže u inostranstvu. Kanada je postala prva zemlja G7 koja je krenula napred sa zakonodavstvom koje bi je ovlastilo da preraspodeli zamrznutu rusku imovinu radi obeštećenja žrtvama rata. Kao deo najnovijeg američkog paketa pomoći Ukrajini od 40 milijardi dolara, predsednik Džo Bajden traži od Kongresa da da ovlašćenje da zapleni imovinu ruskih tajkuna pod sankcijama.
U EU, radna grupa za „zamrzni i oduzmi“ ispituje sličan pristup. Ali neke države EU, posebno Nemačka, imaju zakonska ili ustavna ograničenja za konfiskaciju imovine, posebno bez krivične osude vlasnika. Brisel radi na tome da utaja sankcija — premeštanjem imovine u druge jurisdikcije, na primer — postane krivično delo, koje bi moglo da otvori put ka konfiskacijama. Ali jedan broj ruskih tajkuna je već pokrenuo potencijalno duge tužbe protiv sankcija koje su im nametnute, izazivajući vlade da pokažu da imaju istinske veze sa Kremljom.
Moralni argument za konfiskaciju javne imovine kao što su rezerve centralne banke može biti jasniji, a one predstavljaju unosniju metu. SAD su zaplenile iransku i avganistansku imovinu u prošlosti, ali delimično da bi finansirale odštetu američkim žrtvama terorističkih napada. Iako je predsednik ovlastio zakon iz 1977. da zamrzne imovinu u stranom vlasništvu, on može da je konfiskuje i redistribuira samo ako je Amerika „umešana u neprijateljstva ili je napadnuta“ od strane dotične zemlje.
Bajdenova administracija bi mogla da zatraži od Kongresa zakonodavno odobrenje za oduzimanje ruske suverene imovine. Ovo bi trebalo pažljivo uokviriti da bi izdržalo buduću sudsku reviziju, uključujući i pitanje da li je ustavno.
Rizik od pravnih neuspeha i preokreta, međutim, nije razlog za vlade da ne pokušaju da iskoriste rusko prekomorsko „blago“ za obeštećenje Ukrajini. Kontrole i ravnoteže su sastavni deo demokratije zasnovane na zakonu. Važno je da se vidi da se poštuju zakonske norme, čak i kada se reaguje na izuzetne događaje, da bi se održalo poverenje među globalnim investitorima, privatnim i suverenim, u zapadni finansijski sistem.
SAD, njeni saveznici i sama Ukrajina se, na kraju krajeva, bore za odbranu globalnog sistema zasnovanog na pravilima, kao temelja mira i bezbednosti, pred agresijom Moskve. To bi trebalo da uključuje pozivanje Putinovog Kremlja na odgovornost, pravno i finansijski, za ljudske i ekonomske posledice svog rata — ali ne po cenu ugrožavanja vrednosti za koje Zapad tvrdi da ih podržava.
