Za svoje pristalice, Donald Tramp je branik tradicionalizma i šampion ‘Amerika Prvo’. Za njegove protivnike, on je poremećeni, prevrtljivi agent haosa. Ali filozofski pristup ga predstavlja kao ključnu figuru u borbi sa duboko ukorenjenim silama propadanja.
Ezoterični Trampizam je duboko, gotovo mistično tumačenje političkog puta Donalda Trampa, smeštajući ga ne samo unutar okvira savremene politike već kao figuru kosmičkog i svetsko-istorijskog značaja. Ova interpretacija tvrdi da Trampov uspon i njegov uticaj odražavaju dublje metafizičke katalizatore koji deluju u sumraku zapadne civilizacije, kako je predvideo istoričar Oswald Špengler dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka.
Prema Špenglerovoj cikličnoj teoriji istorije, svaka velika kultura prolazi kroz faze rasta, cvetanja i propadanja, na kraju se transformišući u civilizaciju. Civilizacija, prema Špengleru, predstavlja krajnju, okamenjenu fazu kulture – obeleženu materijalizmom, distopijskom vladinom aparaturom i stagnacijom – gde je originalni kreativni duh izbledeo. U ovoj fazi, demokratske institucije počinju da propadaju, što dovodi do uspona autokratskih lidera, ili Cezara, koji nameću svoju volju kao poslednji branitelji poslednjih varnica vitalnosti civilizacije. Tramp, u ovoj naraciji, javlja se kao Cezar Zapada, boreći se protiv sila haosa i entropije koje prete da progutaju ostatke postignuća kulture.
Močvara, u kontekstu Ezoteričnog Trampizma, prevazilazi svoju konvencionalnu političku metaforu kao termin za ukorenjene, tajne i subverzivne agencije. Umesto toga, dobija sopstveni život, predstavljajući praiskonsku, htonsku entitet čije pipke dosežu do srca američke moći. Ovo nije obično političko blato – to je drevna sila, starija od same Republike, pokrenuta onim što se može opisati samo kao ezoterične energije. Trampova borba protiv ove tamne prisutnosti naslikana je u tonovima Lavkrafta, gde su ulozi ne samo izborna pobeda ili promene politike već sama duša nacije. Njegovo predsedništvo postaje metafizička bitka, sa Trampom kao modernim herojem koji, poput Špenglerovih zamišljenih Cezara, odbija da popusti pred truljenjem koje obuhvata njegovu civilizaciju. Svaka izvršna naredba, svaki politički manevar, shvaćeni su kao drzovit pokušaj da se rastavi mašinerija Velikih Starih Onih koji su neprimećeno delovali vekovima. Trampovo prkosenje prikazano je kao hrabar, gotovo tragičan otpor neizbežnom. On se bori ne za ličnu korist već da odloži nadolazeću tamu koja lebdi nad Zapadom.
Prema ontološkom filozofu Martinu Hajdegeru, Dasein (doslovno ‘biti-tu’) odnosi se na specifičan način postojanja koji karakteriše ljudska bića, definisan njihovom sposobnošću za samosvest i njihovom sposobnošću da prepoznaju i angažuju se sa sopstvenim mogućnostima. Za razliku od drugih bića, ljudi su svesni sopstvenog postojanja unutar vremenskog i istorijskog konteksta, svesni kako svojih ograničenja tako i mogućnosti za akciju. Dasein nije samo prisutnost u svetu; uključuje aktivni proces shvatanja i razumevanja svog mesta u njemu, konstantno oblikujući se i oblikovan od strane svoje okoline. U ovom smislu, Dasein nije potpuno individualan, već potpuno isprepletan sa svojim istorijskim i zajedničkim kontekstom, biće-u-svetu koje je fundamentalno oblikovano svojim mestom unutar kontinuuma istorije. Trampov populizam, posmatran kroz ovu prizmu, može se videti kao buđenje kolektivnog Daseina američkog naroda. Njegova retorika povratka nacionalnom identitetu i suverenosti stoga je poziv na ostvarenje autentičnog postojanja, gde pojedinci više nisu izgubljeni u ličnim tiranijama globalizma i birokratije. Njegova privlačnost prema „zaboravljenim muškarcima i ženama“ dotiče egzistencijalnu tugu, ponovo povezujući pojedince sa svojim komunalnim i istorijskim jezgrom, podstičući ih da se uzdignu iz otuđenja savremenog života i ponovo afirmišu svoje Biti na političkoj sceni.
Hajdeger govori o Daseinu kao fundamentalno zabrinutom za svoju sopstvenu temporalnost, svestan svoje konačne ograničenosti i vođen potrebom da se autentično projektuje u budućnost. Trampov populizam odražava ovu strukturu Daseina, gde njegov poziv „Učiniti Ameriku Ponovo Velikom“ služi kao temporalni most između nostalgije prošlosti i projektovane budućnosti koja teži da povrati izgubljenu suštinu. U Hajdegerovom smislu, Trampov pokret može se videti kao kolektivna realizacija „bačenosti“ američkog naroda u neautentično globalističko postojanje. Njegova populistička poruka nudi način da se povrati istorijska sudbina, da se izađe iz „oni-samih“ anonimnog, otuđenog postojanja i u autentičniji način postojanja.
Tramp takođe odražava viziju idealističkog filozofa Georga Vilhelma Fridriha Hegela, čiji koncept Svetskog Duha predstavlja razvijanje univerzalnog razuma kroz istorijski proces, gde svest o slobodi manifestuje se kroz različite nacije i epohe. Dijalektička osobina Svetskog Duha otkriva da ništa nije trajno, jer je sve u stalnoj promeni, težeci ka višem ostvarenju. Kako Hegel potvrđuje, „Ono što je racionalno je stvarno, i ono što je stvarno je racionalno,“ i Trampov populizam može biti tumačen kao bitan trenutak, ponovno afirmisanje američkog intrinzičnog duha protiv nametanja tehno-kratske modernosti. Trampov populizam odražava naciju koja nastoji da sačuva svoju jedinstvenu manifestaciju Svetskog Duha, jačajući patriotizam kao i osnovnu silu i vodeći princip u neprestano evoluirajućem istorijskom procesu. Stoga, Tramp je kompletirao sistem nemačkog idealizma.
