Većina starijih osoba sa kognitivnim oštećenjem i dalje vozi, uprkos zabrinutosti koju su izrazili negovatelji i drugi, otkriva studija medicine Mičigena u zajednici u Južnom Teksasu.
Istraživači su procenili više od 600 odraslih starijih od 65 godina u okrugu Nueces u Teksasu, koji su imali rezultate kognitivne procene koji su ukazivali na verovatnoću oštećenja.
Od onih ljudi sa kognitivnim oštećenjem, 61,4% su bili trenutni vozači, a oko jedne trećine svih negovatelja je bilo zabrinuto zbog toga da li je vozio njihov korisnik. Rezultati su objavljeni u Journal of the American Geriatrics Societi.
„Verovatno je prikladno da neki sa blagim kognitivnim oštećenjem i dalje voze, ali za neke to možda neće biti“, rekao je stariji autor Levis B. Morgenstern, MD, profesor neurologije, neurohirurgije i hitne medicine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Mičigenu i profesor epidemiologije na U-M školi javnog zdravlja.
„Pacijenti i negovatelji treba da razgovaraju o ovim pitanjima sa svojim zdravstvenim radnicima i da razmotre procene vožnje na putu kako bi osigurali bezbednost.
Procenjuje se da otprilike jedan od devet Amerikanaca starosti 65 i više godina, ili 6,7 miliona ljudi, živi sa Alchajmerovom bolešću, a milioni drugih imaju srodnu demenciju.
Ova stanja mogu uticati na neuropsihološke i vizuelne veštine koje smanjuju sposobnost bezbedne vožnje. Pregled rizika od sudara motornih vozila iz 2017. otkrio je da je demencija imala srednje do velike efekte na oštećenje vožnje i da ljudi sa demencijom imaju povećanu verovatnoću da padnu na ispitu na putu u poređenju sa onima bez.
Istraživači su prvobitno krenuli da proučavaju prevalenciju vožnje starijih latino i nelatino belih odraslih, ne nalazeći značajne razlike između dve populacije. Međutim, što je bilo koji pojedinac imao više kognitivnih oštećenja, manja je verovatnoća da će voziti.
Nešto više od 35% negovatelja imalo je zabrinutost u vezi sa sposobnošću primaoca nege da vozi bezbedno, iako su mnogi učesnici studije ograničili svoju ukupnu količinu vožnje i izbegavali vožnju noću ili po kiši.
Razgovori između negovatelja i ljudi sa kognitivnim oštećenjem o vožnji su teški, uz zabrinutost zbog gubitka autonomije i potencijalne sramote. Kada osoba sa kognitivnim oštećenjem prestane da vozi, to takođe može povećati opterećenje negovatelja.
Istraživači kažu da je najbolje započeti razgovore o vožnji ranije dok je osoba koja neguje u stanju da razume i aktivno učestvuje u diskusiji.
„Uža porodica može imati razgovore sa starijim voljenim osobama o naprednim smernicama za vožnju“, rekao je Morgenstern. „Ovo su dogovori između starije osobe i voljene osobe o razgovorima o prestanku vožnje.“
