Možda ipak ne postoji misteriozna ‘mračna’ sila koja ubrzava širenje Univerzuma. Istina bi mogla biti mnogo čudnija – mehurići prostora u kojima vreme prolazi drastično različitim brzinama.
Prolazak vremena nije tako konstantan kao što sugeriše naše iskustvo sa njim. Oblasti veće gravitacije doživljavaju sporiji tempo vremena u poređenju sa oblastima u kojima je gravitacija slabija, činjenica koja bi mogla imati neke prilično velike implikacije na to kako upoređujemo stope kosmičke ekspanzije prema nedavno razvijenom modelu koji se zove kosmologija vremenskog pejzaža.
Razlike u brzini protoka vremena u različitim regionima Univerzuma mogu se dodati milijardama godina, dajući nekim mestima više vremena za proširenje od drugih. Kada posmatramo udaljene objekte kroz ove mehuriće koje iskrivljuju vreme, to bi moglo da stvori iluziju da se širenje Univerzuma ubrzava.
Dve nove studije analizirale su više od 1.500 supernova kako bi istražile kolika je verovatnoća da bi koncept mogao biti – i otkrili da bi model vremenske slike mogao bolje odgovarati za posmatranja od našeg trenutno najboljeg modela.
Standardni model kosmologije radi prilično dobar posao u objašnjavanju Univerzuma – pod uslovom da malo prevarimo brojeve. Čini se da nema dovoljno mase da bi se objasnili gravitacioni efekti koje posmatramo, pa smo izmislili nevidljivi čuvar mesta koji se zove tamna materija.
Takođe se čini da postoji čudna sila koja se suprotstavlja gravitaciji, gurajući kosmos da se širi ubrzano. Još ne znamo šta je to, pa smo je u istom duhu nazvali tamnom energijom. Sve ovo dolazi zajedno, zajedno sa običnom materijom, da formira ono što zovemo lambda model hladne tamne materije (ΛCDM).
Problem je u tome što ovaj model koristi pojednostavljenu jednačinu koja pretpostavlja da je ceo Univerzum gladak i da se svuda širi istom brzinom. Ali tamo je daleko od glatkog: vidimo kolosalnu kosmičku mrežu, ispresecanu filamentima galaksija razdvojenih ogromnim prazninama praznijim nego što možemo da shvatimo.
Kosmologija vremenskog pejzaža uzima u obzir tu ‘grupavost’. Više materije znači jaču gravitaciju, što znači sporije vreme – u stvari, atomski sat koji se nalazi u galaksiji mogao bi da otkucava do trećinu sporije od istog sata usred praznine.
Kada to proširite na ogroman životni vek Univerzuma, možda su prošle milijarde godina u prazninama nego u oblastima gustim materijom. Zapanjujuća implikacija toga je da više nema smisla reći da Univerzum ima jedinstvenu starost od 13,8 milijardi godina. Umesto toga, različiti regioni bi imali različite starosti.
A pošto je toliko više vremena prošlo u prazninama, tamo je došlo do veće kosmološke ekspanzije. Stoga, ako pogledate objekat na suprotnoj strani praznine, izgledalo bi da se udaljava od vas mnogo brže nego nešto na ovoj strani praznine. Vremenom, ove praznine zauzimaju veći deo Univerzuma, stvarajući iluziju ubrzanog širenja, bez potrebe za dočaravanjem bilo kakve tamne energije.
U 2017. godini, astronomi sa Univerziteta u Kenterberiju na Novom Zelandu testirali su kosmologiju vremenskog pejzaža u odnosu na posmatranja i otkrili da je nešto bolje od ΛCDM za objašnjenje kosmičke ekspanzije. Bilo je potrebno više podataka.
Dakle, za nove studije, astronomski tim sa Univerziteta u Kenterberiju i nemačkog Univerziteta u Hajdelbergu je prikupio i analizirao te dodatne podatke u obliku kataloga od 1.535 supernova tipa Ia. Ove eksplozije svaki put sijaju predvidljivim sjajem, tako da promene njihove svetlosti mogu pouzdano otkriti rastojanje, brzinu i smer kretanja. Kao takve, često se nazivaju „standardne sveće“.
Ovog puta, astronomi kažu da su pronašli „veoma jake dokaze u korist vremenskog pejzaža u odnosu na ΛCDM“. Ovo ukazuje na potencijalnu potrebu da se preispitaju osnove kosmologije.
„Tamna energija je pogrešna identifikacija varijacija u kinetičkoj energiji ekspanzije, koja nije ujednačena u univerzumu koji je tako kvrgav kao onaj u kojem mi zapravo živimo“, kaže David Viltshire, fizičar sa Univerziteta u Kenterberiju.
„Istraživanje pruža ubedljive dokaze koji bi mogli da reše neka od ključnih pitanja oko čuda našeg kosmosa koji se širi. Sa novim podacima, najveća misterija Univerzuma mogla bi da bude rešena do kraja decenije.“
