Smanjenje svakodnevnih prekršaja može zavisiti od iskorištavanja moći virtuelne stvarnosti, svesnog dizajna i duha zajednice.
Zamislite mladog prestupnika sa slušalicama uronjenim u virtuelnu sobu, suočavajući se licem u lice sa avatarom sebe u budućnosti.
Osoba govori avataru o svom načinu života, zloupotrebi supstanci, dugovima ili vremenu druženja sa prijateljima koji su delikventni. Zatim osoba putuje napred kroz 3D prikaz da bi postala budući ja i dala savet mlađem.
Omogućavanje ljudima da razgovaraju sa sobom u budućnosti i traže savet moglo bi im pomoći da danas donesu bolji izbor, kažu neki naučnici.
„Ako je ljudima više stalo do sebe u budućnosti, mislimo da će biti manje verovatno da će se upustiti u delinkventno ponašanje u sadašnjosti“, rekao je Žan-Luis van Gelder, profesor kriminologije na Univerzitetu Lajden u Holandiji. Takođe je direktor nemačkog Instituta Maks Plank za proučavanje kriminala, bezbednosti i prava.
Van Gelder i drugi istraživači u EU crpe inspiraciju iz sveta igara kako bi pomogli mladim prestupnicima da dovedu kući dugoročne posledice njihovih izbora. Iako se tehnologija još uvek testira, rani znaci su da bi ovi 3D virtuelni prikazi mogli pomoći da se promeni ponašanje na bolje.
To je jedna od mnogih tehnika za prevenciju kriminala koje se razvijaju širom Evrope.
Ljudi koji žive u svakodnevnom načinu preživljavanja imaju veću vjerovatnoću da počine zločin ili da zloupotrebljavaju drogu i alkohol. To je zato što ove vrste ponašanja donose trenutne, iako male, koristi. Teški troškovi — uključujući zatvor — često su u dalekoj budućnosti.
Takvi kratkoročni načini razmišljanja mogu biti rezultat grubog ili nepredvidivog roditeljstva i izloženosti prestupnicima ili lošim uzorima, kaže Van Gelder.
Često se veruje da kratkovidost i impulsivnost postaju relativno fiksirani kod dece u dobi od 10 godina, i to je teško promeniti. Ali ono što naučnici počinju da otkrivaju je da se na tome može raditi, otvarajući potencijal da se pomogne ljudima da prestanu da čine zločine.
On je testirao tehnologiju virtuelne stvarnosti sa 24 mlada prestupnika u okviru istraživačkog projekta pod nazivom CRIMETIME, koji traje do marta 2024.
„Zanimljivo je da ljudi generalno sebi daju veoma dobre savete“, rekao je Van Gelder, koji koordinira šestogodišnji projekat koji podržava Evropski istraživački savet. „Ljudi imaju tendenciju da kažu sebi da prestanu da čine zločine ili da budu disciplinovani ili da traže posao.
Učesnici su pitani o njihovom ponašanju i stavovima u nedelju pre i posle sesije. Većina je prijavila manje štetno ili kriminalno ponašanje i veću svest o svojoj budućnosti nakon sesije.
Izuzetno je teško promeniti ponašanje ljudi, smatra van Gelder.
„Promene nisu bile velike, ali smo videli smanjenje, što nam govori da smo na dobrom putu“, rekao je on. „Dakle, nadamo se da će dobijanje saveta od njih samih biti ubedljivije od dobijanja saveta od drugih ljudi.“
Sledeći korak je razvoj aplikacije za mobilni telefon koja će im pružiti slično iskustvo i koja bi se mogla koristiti svaki dan nekoliko nedelja.
„Što više rade vežbu, njihova budućnost postaje življa“, rekao je Van Gelder.
I što se više osećaju povezani sa svojim budućim ja, to je izraženiji uticaj na ponašanje.
Projekat pod nazivom Cutting Crime Impact (CCI), koji je trajao tri godine do kraja 2021. godine, fokusiran je na praktičnije načine sprečavanja kriminala. To uključuje otežavanje ciljanja zgrada, klupa, torbi i slično.
„Vi zapravo možete osmisliti zločin“, rekla je profesorka Kerolajn Dejvi, direktorka Centra za rešavanje problema protiv kriminala na Univerzitetu Salford u Britaniji.
Koordinirala je CCI, koji je pokrivao sedam evropskih zemalja: Estoniju, Francusku, Nemačku, Holandiju, Portugal, Španiju i Veliku Britaniju.
Od 1990-ih, krađa iz kuća i automobila je opala sa dizajnom sigurnijih vrata, prozora i alarma protiv provale.
„Uvek pokušavamo da ohrabrimo dizajnere da razmišljaju o rizicima povezanim sa njihovim određenim proizvodima“, rekao je Dejvi. „To nije raketna nauka – prilično je lako predvideti šta će biti privlačno potencijalnim prestupnicima.“
Na primer, zadnja strana klupe koja ima dovoljno velike praznine da provuku dva prsta da dođu do nečijeg džepa ili torbe podstaći će džeparoše. Nasuprot tome, projektovanje zgrada tako da komšije gledaju jedni druge sprečava provale.
Istraživači su sarađivali sa britanskom policijom Velikog Mančestera na razvoju usluge za savetovanje arhitekata, urbanista i graditelja nekretnina o prevenciji kriminala.
„Oni ističu rizike u određenoj oblasti i savetuju ih kako mogu da smanje te rizike“, rekao je Dejvi.
Slični pristupi su razvijeni u okviru CCI-a sa agencijama za sprovođenje zakona u većini zemalja učesnica.
Učestvovala je policija u glavnom gradu Estonije Talinu. Oni navode da je kriminal u parku Tondiraba – velikom javnom prostoru u gradu – opao od kada je renoviran u saradnji sa policijom.
Keli Miido, viši nadzornik zadužen za policiju u zajednici u okrugu Mustamae-Kristiine u Talinu, rekla je da su ona i njene kolege morale naporno da rade kako bi naterale lokalne vlasti i urbaniste da razmisle o potencijalnim bezbednosnim rizicima u svojim projektima i načinima da ih otklone.
„Morali smo stalno da podsećamo planere da želimo da budemo deo procesa“, rekao je Miido.
Sada, međutim, planeri i lokalne vlasti prilaze njenom timu da traže pomoć u dizajnu.
„Oni su otkrili da, ako nas uključe, dugoročno imaju manje problema“, rekao je Miido.
Pre redizajna, lokalna policija je morala da šalje patrolu svakog dana u park tokom leta. Sada ih prozivaju dva ili tri puta nedeljno.
Jedan od najvažnijih rezultata CCI-ja je proces primopredaje kada se policajci u zajednici preraspoređuju, kaže Dejvi, koji je koordinirao projekat.
Takvi patroliri, koji šetaju ulicama i upoznaju meštane, igraju važnu ulogu u sprečavanju kriminala. Pošto ljudi mogu da razgovaraju sa njima neformalno, ovi službenici uče mnogo o zabrinutostima i problemima susedstva, uključujući i one u vezi sa socijalnom ugroženošću i radikalizacijom.
„Policija u zajednici je toliko važna, ali je često potkopana nedostatkom finansiranja i zahvalnosti za ono što ovi policajci rade“, rekao je Dejvi.
To se ogleda u načinu na koji službenici mogu biti preraspoređeni bez procesa primopredaje. Odnosi građeni godinama sa zajednicom mogu se izgubiti preko noći.
„Zajednici se ne govori o promeni i često organizacije sa kojima policajac radi — kao što su socijalne službe i škole — ne znaju“, rekao je Dejvi. „Ovo može imati značajan uticaj na poverenje ljudi u policiju i, na kraju, njihov kvalitet života.
Sistem primopredaje rešava problem sa relativnom lakoćom i po niskoj ceni. To uključuje preraspoređenog službenika i njegovu ili njenu zamenu koji zajedno šetaju područjem i upoznaju ključne ljude.
„To obuhvata nešto veoma ljudsko i važno, a to su odnosi koji postoje između policajaca u zajednici, lokalnog stanovništva i lokalnih organizacija“, rekao je Dejvi.
