Umesto da završi grupni sastanak pitajući da li neko ima pitanja, profesor na UT Arlington predlaže da pita učesnike da li mogu da se sete bilo čega što bi moglo poći po zlu sa planom o kojem se raspravlja.
„Pomaže da ljudi razmisle o tome ko bi potencijalno mogao biti povređen ili postoji li deo projekta o kome jednostavno ne razmišljamo“, rekao je Logan Vots, docent psihologije na UT Arlingtonu i glavni autor nove studije koja istražuje etičko donošenje odluka unutar timova . „Ovo pomaže ljudima da se usredsrede na potencijalna pitanja pre nego što postanu etički problemi.“
Istraživanje je objavljeno u časopisu Nauka i inženjerska etika.
Istorijski gledano, studije o etičkom odlučivanju bile su fokusirane na pojedinačne istraživače. Međutim, istraživači retko rade sami. Osim toga, studije o psihologiji grupa pokazale su da ljudi misle i ponašaju se drugačije kada rade kao deo tima, a ne sami, tako da je važno razumeti dinamiku tima.
„Integritet naučnih preduzeća u velikoj meri zavisi od vere da će istraživači ’igrati po pravilima‘“, rekao je Vots. „Ali to poverenje može brzo narušiti kada istraživači budu uhvaćeni kako izmišljaju podatke, plagiraju rad, ne otkrivaju sukob interesa ili se bave lošim istraživačkim praksama koje mogu naškoditi drugima.
Da bi bolje razumeli etiku timskog donošenja odluka, Vatts i kolega profesor psihologije Mišel Martin-Raugh, zajedno sa diplomiranim studentima Sampoornom Nandi i Rilee Linhardt, intervjuisali su naučnike koji rade na javnom istraživačkom univerzitetu, pitajući ih o njihovim iskustvima i zapažanjima sa etičkim dileme u okviru istraživanja.
Nakon snimanja intervjua, tim je transkribovao i kodirao sve podatke kako bi potražio zajedničke teme. Najčešća prijavljena dilema je nedolično ponašanje u istraživanju, sa 75% učesnika koji su prijavili probleme u vezi sa fabrikovanjem podataka, falsifikovanjem informacija ili kopiranjem rada drugog istraživača.
Druga najprijavljena etička dilema bila je oko zaštite ljudskih subjekata, pri čemu je 55% istraživača reklo da su iskusili problem u kojem član tima nije poštovao etičke procedure u vezi sa zaštitom prava i dobrobiti učesnika studije. Učesnici su rekli da bi pitanja mogla postati nezgodna ako bi osoba koja se ponašala neetički imala više prednosti u odnosu na ostale članove.
Iako je trenutna studija bila istraživačke prirode i potrebna su joj dodatna istraživanja kako bi se potvrdili rezultati pomoću eksperimentalnog dizajna, Vatts je rekao da je otkrila nekoliko taktika koje mogu pomoći timovima da rade etički. Jedan od zaključaka je ideja o „etičkom šampionu“ koji može pomoći grupi da osigura da namerno ili slučajno ne prave etičke greške i takođe može poslužiti kao uzor drugim članovima grupe.
„Naša studija je pokazala da je u mnogim grupama osoba postala etički šampion. Ovo nije bila formalna oznaka, već osoba koja je bila voljna da govori o etičkim vrednostima i normama“, rekao je Vots. „U nekim grupama, član tima može biti više fokusiran na rezultate, ne razmišljajući o tome da su neke odluke ispravne ili pogrešne ili da li bi neko potencijalno mogao da bude povređen. Ovaj etički šampion je bio neko ko je bio spreman da kaže nešto ako vidi da nešto nije u redu.“
Vatts je takođe naglasio važnost negovanja okruženja u kojem se svi osećaju ovlašćenim da izraze zabrinutost.
„Važno je da timovi stvore kulturu psihološke bezbednosti unutar istraživačke grupe, tako da se ljudi bez moći osećaju prijatno da govore“, rekao je Vots.
