Dok je pandemija COVID-19 bila poremećena za sve porodice, novo istraživanje otkriva da su porodice koje odgajaju decu koja imaju poremećaj hiperaktivnosti sa deficitom pažnje (ADHD) posebno ranjive.
Barbara Fenesi, docent na Fakultetu za obrazovanje u Vesternu, bila je viši autor studije zajedno sa koautorima Aleksisom Vinfildom i Karli Šugar, obe diplomiranim studentima master programa iz psihologije savetovanja.
Nedavno objavljeno u časopisu otvorenog pristupa PLOS ONE, istraživanje se fokusira na porodice u Ontariju i daje glas i nijanse njihovim iskustvima primenom kvalitativnog sočiva, novog pristupa u proučavanju ovog pitanja.
Da bi razumeli uticaj mentalnog zdravlja na porodice, istraživači su primenili teoriju sistema na svoje nalaze. Ovo je prva studija o uticaju COVID-19 na porodice koje se bave ADHD-om u kojoj se koristi teorija sistema.
Teorija je proučavanje sistema koji zavise jedan od drugog, kao što su porodice, obrazovanje i zdravstvena zaštita.
Istraživači su održali virtuelne intervjue sa 15 porodica koje imaju najmanje jedno dete sa dijagnozom ADHD. Roditelji i deca su intervjuisani odvojeno.
„U vođenju ovih intervjua odmah je postalo očigledno da su ove porodice neizmerno zahvalne što su njihova iskustva priznata“, rekao je Fenesi.
„Za mnoge roditelje i decu, intervjui su bili prvi put da su razgovarali o tome kako se osećaju u vezi sa pandemijom“, rekla je ona.
Tri teme koje se ponavljaju pojavile su se u intervjuima: povećana anksioznost dece, osećaj društvene nepovezanosti i pogoršanje mentalnog zdravlja roditelja.
Za izveštaje o anksioznosti dece bio je vezan strah od sebe ili voljenih osoba koje će zaraziti COVID-19. Prijavljeni su i problemi vezanosti, a jedna majka je rekla istraživačima: „(moje dete) više ne može da spava samo u svojoj sobi“.
Poteškoće u navigaciji onlajn učenjem od kuće i nedostatak strukture i rutine takođe su igrali ulogu u povećanju anksioznosti kod dece.
Smernice o socijalnoj izolaciji koje proizilaze iz odgovora vlade na pandemiju doprinele su osećaju društvene nepovezanosti među učesnicima.
Nedostatak socijalne podrške doveo je do pogoršanja mentalnog zdravlja roditelja, jer su deca izgubila mogućnost da spavaju i druže se sa prijateljima.
„Svi ljudi koji su nam dali odmor i dali našoj deci odmor, nisu tu“, rekao je jedan roditelj u odlomku iz intervjua sa Fenesijevim timom.
Roditeljskim obavezama postalo je teško upravljati, posebno za one koji su počeli da rade od kuće dok su brinuli o svojoj deci. Borba za ispunjavanje ovih obaveza stvorila je osećaj krivice, dodajući rastućoj listi stresora povezanih sa pandemijom.
Školovanje pod vodstvom roditelja i nedostatak informacija o školskim smjernicama doveli su do povećane frustracije i stresa i kod roditelja.
Na kraju, kao što se vidi kod njihove dece, prijavljen je porast roditeljske anksioznosti, uglavnom zbog straha od nepoznatih aspekata COVID-19 i opšte anksioznosti oko njihovih roditeljskih veština u uslovima pandemije.
„Naš rad je pokazao da je pandemija izazvala masivne lomove komponenti porodičnog sistema tako što je poremetila veze sa porodicom, prijateljima, vršnjacima, obrazovnom podrškom, mestima zaposlenja, terapijskim grupama i vannastavnim mestima“, rekao je Fenesi.
„Dok su ove frakture iskusile porodice širom sveta, teorija sistema ukazuje na inherentnu ranjivost među porodicama koje odgajaju decu sa ADHD-om, što čini uticaj dodatnih stresora značajno gorim u ovim domaćinstvima.“
Ova inherentna ranjivost je izložena u drugim situacijama sa većim stresom koje često doživljavaju ove porodice i koje odražavaju mnoge okolnosti nastale pandemijom. Nekoliko primera uključuje veću nestabilnost u zapošljavanju, veće finansijske poteškoće, nedostatak terapeutske i obrazovne podrške, negativne interakcije između roditelja i dece i veći nesklad između roditelja.
„Podrška koja je potrebna ovim porodicama prevazilazi dodatna ograničenja onoga što je stvorila pandemija COVID-19“, dodao je Fenesi.
Nedostatak obrazovne podrške bio je jedan od najčešćih izazova sa kojima se suočavaju intervjuisane porodice, što je posebno problematično s obzirom na to da je „deci sa ADHD-om potrebna ciljana podrška tokom učenja da bi napredovala“, rekao je Fenesi.
Bilo da je u pitanju pandemija ili bilo koji drugi scenario koji ostavlja sličan uticaj, školski odbori, koledži i univerziteti mogli bi da se pripreme za najgore koristeći svoju mrežu nastavnika i fakulteta kako bi ponudili koordiniranu podršku onima koji se najviše bore, kaže Fenesi. Slična mera uključuje da se vaspitači uporede sa decom na osnovu potreba.
Važnost vannastavnih sadržaja i strukturirane rutine je evidentna kroz izazove sa kojima se suočavaju porodice koje su ih izgubile, a Fenesi vidi rešenje u tome da škole ili društveni centri obezbede više onlajn ili društveno distanciranih aktivnosti.
Da bi se izborili sa uticajima društvene izolacije, stvaranje okruženja u kojem deca mogu da razgovaraju o svojim osećanjima ili jednostavno da se druže je najvažnije i to je nešto što bi „moglo biti olakšano zakazivanjem vremena u školskom danu za učenike da ćaskaju jedni sa drugima kroz virtuelne sobe ili lične grupne aktivnosti“, rekao je Fenesi.
